Cigla u glavi (11. deo)

Cigla u glavi (11. deo)

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.

Ovaj čika što je obećao da nam osećanja više nikada neće biti ista (ili tako nešto) uopšte nije preterivao. Možda su nekada reklame bile u skladu sa kvalitetom proizvoda, a možda je prosto rok opera “Tomi” (Tommy) u tom trenutku bila potpuno revolucionarna i ljudi su je doživeli isto tako potresno kao i ja. Samo što sam ja bila klinka od dvanaestak godinica kad sam je gledala, i to na prvom programu nacionalne televizije, da, društvo! Bila su samo dva programa, ali sve antologijske filmove, kao i cikluse filmova najboljih svetskih reditelja, gledala sam na RTS-u. Može da vam bude muka od svakog oblika YU nostalgije, ali činjenica je da je tada, sedamdesetih i osamdesetih, kultura ulazila na velika vrata i konzumirala se dnevno. A pošto je ponuda bila isključivo kulturna, nisi mogao da gledaš trash sve i da si hteo. I to je jedini valjan postupak. Uzmeš umetnost, alternativu, klasiku i sve serviraš kao glavno jelo, u udarnim terminima. Tako se vaspitava raja. Mislim, tako se i sada vaspitava raja, ali glavna jela su neukusna, glupa, jadna i neprimerena i iznad svega preobilna u svojoj vulgarnosti.

A ako “Tomi” u ovom trenutku izgleda naivno, otpišite način na koji su se pre tridesetak godina pravili specijalni efekti, otpišite tehniku i produkciju, i obratite pažnju na suštinu: strašnu priču o dečaku u čijem je prisustvu očuh ubio oca, a majka mu objasnila da to što je video – nije video, da ništa nije čuo i da o tome treba zauvek da ćuti. Slepi, gluvi i nemi Tomi izrasta u zvezdu flipera, mesiju, i razrešava svoju traumu. I dalje naivno? Ma važi. Ako ovaj ludak od Rodžera Daltrija (Roger Daltrey) nije najubedljivija faca na svetu, ja sam mala maca (prrrrrr….).

Revolucija uvek počinje tako što neko nešto uradi prvi, to bude mnogo kul i opstane kroz vreme kao orijentir i poređenje za sve ostalo što se iz toga izrodi, pa je u tom smislu prva rok opera “Tomi” revolucionarna kao i dupli album sa muzikom iz filma grupe The Who. Osim Daltrija, pevača grupe The Who, u filmu upečatljive uloge imaju Elton Džon (Elton John) i Tina Tarner (Tina Turner), a muziku je većinom napisao Pit Taunzend (Pete Townshend), gitarista i kreativna snaga grupe The Who. Što se tiče vizije onoga što jedna nedorasla polutinejdžerka doživljava kao revolucionarno, taj utisak je blizak traumi i ostavlja popločane staze u hodnicima uma, koji nekuda vode ili ne vode možda samo zato što je sa dvanaest godina videla, doživela i zapamtila nešto sudbonosno. U nekom filmu.

Malo zato što me Tina ovako prestrašila, a malo više što su oni špricevi u sarkofagu sigurno izbušili sirotog zlatokosog i bespomoćnog Tomija, ja nikada nisam zabola iglu u venu, i preživela sam devedesete, koje su naveliko pokosile mnogo snažnije, talentovanije, veće i pametnije od mene. Oni se nisu uplašili na vreme.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.