Pre nego što je postao mator, Bora Čorba je bio kul. Naročito za klinke u osnovnoj. Pitanje u mnogim leksikonima glasilo je: “Koga više voliš, Riblju Čorbu ili Srebrna Krila?” Ako baš ne razumete poređenje, to je, hmmm, kao da vas pitaju da li više gotivite Boru Čorbu ili Željka Joksimovića, pri čemu oni koji se izjašnjavaju kako podjednako gotive obojicu, svoju drskost argumentuju time što obojica imaju karakterističan glas i pamtljive refrene. Regruti rokersko-hipi-pankerske supkulture (ženski svet, većinom) birali su Čorbu, a oni drugi (ženski svet, većinom) opredeljivali su se za Kalembera.

’Ajmo jedno glasanje na brzaka:

Na rođendanima (još uvek nije postojao pojam žurke) jeli su se sendviči sa čajnom, kačkavaljem i krastavčićima, a Čorba se slušala malo više nego Krila, i to pretežno balade se albuma “Pokvarena mašta i prljave strasti”, jer je to bila prilika za ples, poljupce i vatanje (al’ samo gore). Naše šestačke i sedmačke rođendane pohađali su frajeri osmaci, a trojica među njima bili su na svim ženskim šestačkim i sedmačkim rođendanima redovniji nego na časovima fizičkog.

Dakle, znali su šta im je činiti. Malo me sad zbunjuje što se smatralo bogznakakvim postignućem kad ti Slavko Stojković gurne jezik u usta, kad su onolike zamalo devojke imale tu čast. Pa, bar tri, samo iz mog odeljenja. Ali slava je slava, ne pitaš za cenu kad znaš šta ti je činiti.

I tako, kad je krenula romantika, Slavko je mene odabrao za ples. Stiskavac. Najbolje se sećam drhtavice u magli. I reči pesme, koja je nekako pakosno zauvek odredila da se u mom mozgu dešava cirkus, obično tačno dok se u mom telu i njegovoj najbližoj okolini odvija neka drama.

I, šta da očekuje od vatanja od sada pa ubuduće zamalo devojka kojoj se u glavi vrti “hajde, sestro slatka, umukni i lezi” dok joj se u ustima vrti tuđinski jezik? Drhtave ruke prepipavaju, naizmenično stežući za dupe, pokušavajući da izvuku majicu iz farmerica i ne uspevajući da pronađu sise. Stvar se odvija ćutke, usta su zapušena jezicima koji pokušavaju da pronađu zajednički jezik, ruke hvataju ruke koje hvataju dupe i vraćaju ih na struk. Sisice su čvrsto pritisnute uz žuljavi kostur najboljeg frajera na žurci i to nije prijatno, ali je bezbedno, hvata se dah, ne od strasti nego, jebote, ugušismo se od ovolikog žvalavljenja. Oči svetlucaju u polumraku (“poznate sobe, ja sam joj pričao uporno dugo, da sve je gotovo, da nema više i da mi nismo jedno za drugo, rekla je sve je u redu, rekla je zagrli me jače, rekla je nije mi ništa i tog trenutka počela je da plače…”), kose se mešaju i lepe za usne i to je nekako lepo. Preteće i obećavajuće. Predznak svih predstojećih osujećenja, surovih raskida i čudesne sposobnosti regeneracije srca koje se uvek kao kristal razbije u prah, a prva vatra ga poput feniksa naloži i nekako mu… hmm… poveća kapacitet.

Srce svake tinejdžerke je romantično i treperavo, ali ako ste se prvi put ljubili, a malo posle i vatali uz “Nemoj srećo, nemoj danas”, “Ostaću slobodan” i “Evo ti za taksi” i pritom osećali tačnu meru telesnog uzbuđenja (groznica u magli), dok vam je centar za apsurd registrovao proporcionalnu dozu cinizma, a ćelije za burlesku skicirale prve obrise buduće monolitne sposobnosti za sprdačinu na sopstveni račun, šizofrenija vam je svakako najbolja drugarica, fali vam koja daska u glavi, al’ zato imate novu ideju i pokvarenu maštu i prljave strasti i verovatno ste vrlo vrlo zadovoljan tip (“Pokvarena mašta i prljave strasti”, 1981).

Ukratko, lud sto posto (“Ujed za dušu”, 1987). Ali, to će kasnije slušati neki drugi tinejdžeri, a Čorba će još neko vreme biti kul.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice