Cigla u glavi (6. deo)

Cigla u glavi (6. deo)

Kad odrastete uz pravu pogrešnu muziku, usvojite mnoge opasne i diskutabilne vrednosti, kao što je pravo na eksperimentisanje sa svojim životom u svim pravcima. Muzika vas nauči da se oprobate u različitostima, a zatim da ih poštujete. Da ne osuđujete ono što ne poznajete, a da je spoznaja iznad svake osude. Ispod svilenog omota ove reči mogu da znače da ste se mnogo drogirali pre nego što ste shvatili da je to besmisleno (ako niste umrli), ili ste se upuštali u razne seksualne kombinacije, zastupajući veoma alternativan stav da je čovek seksualno biće, a ne homo ili hetero. Ne znam kakvo nobl opravdanje ima učešće u grupnom seksu, ali biće da je nešto ubedljivo humanistički. Da bi mlad, neiskusan, vatren, kreativan i pametan čovek ikako saznao šta je, zašto je i kuda će, mora da krene raznim putevima. Često odjednom. I šta je tu muzika? Pa, otprilike sve.

Slušala sam i slušala ovu pesmu i ništa nisam razumela. Slušala je i moja sestra Tanja, pevale smo Somebody called me Sebastian… koliko god smo uspevale glasno i strasno, bez falširanja. Užasno je bila uzbudljiva ta pesma. Dramatična, tajanstvena, šokantna, zanosna, kao… ljubav.  Može li iko dotaknut ljubavlju da kaže išta drugo posle gledanja ovog spota?

Tog leta, na nekom čudnom proputovanju kroz majku Rusiju, stajala sam u “Ermitažu” pred slikom svetog Sebastijana probodenog mnogim strelama i neutešno plakala, savladana lepotom i uzvišenošću. Mladi Francuz tamnih kovrdža iz grupe čija se tura podudarala sa našom blistao je tamnim sjajem među ostalim simbolima naslućene emotivne raskoši. Zvao se Sebastijan. Srce mi je toliko lupalo celog leta, mislila sam da se nikad neću odmoriti od tolikog uzbuđenja. Svet iz moje glave prelivao se u realnost, svakodnevica se uvijala i izmicala u sjedinjenju sa čudesnim. Isprskala sam zidove sobe crvenom svećom, a tragovi su izgledali kao da su strele upravo počupane iz njih. Tanja i ja otkrile smo još jednu pesmu čiju smo lepotu i tugu razumele, ali poruku upućenu realnosti nismo mogle da dešifrujemo. Ne još.

Sledeće jeseni srednjoškolsko društvo moje sestre krenulo je na fakultete, pa su se utoliko više radovali što će Novu godinu dočekati zajedno. Naravno, mlađa sestra se podrazumevala. Zapamtila sam vetar koji je nosio pahuljice (kao što je i red u decembru) i krajeve mog novog đubretarca šerpa-plave boje, koji su se zavlačili pod moju plišanu suknjicu boje šljive na putu ka Petlovom Brdu, gde je bila žurka kod Petka. Mnogo sam gledala u svoj roze unihop, koji se nekako ludo slagao sa tim modrim plišom i osećala sam se prilično izdvojeno, ali muzika je bila divna.

Oh, koliko prave pogrešne muzike na dočeku Nove godine kod Petka! Omen suza i polomljenog srca. Te iste godine (nove) ponovo smo sedeli u Petkovom stanu. Svi sa dočeka. Osim Petka. Kauč na kome sam zagledala svoje roze čarape stajao je uspravno na terasi, pokriven najlonom koji nije sakrivao ogromnu krvavu mrlju. Zurila sam u tu Roršahovu fleku, pokušavala da je dovedem u vezu sa lepim krupnim plavim Petkom i čekala neko razjašnjenje.

Tanjino društvo se udaljilo. Nije više bilo zajedničkih dočeka i letovanja. Gogi je otišao u Ameriku, Tanja je završila fakultet i nije se udala za Vladu, nego malo posle za nekog drugog.

Eksperimenti sa drogom i seksualnošću povezani su sa pravom pogrešnom muzikom, kao ovčije boginje i zauške  sa ranim detinjstvom. Mali ožiljci ostanu vidljivi, a komplikacije kao što su upala mozga ili testisa ostavljaju malo dublje tragove. Ponekad. Ako preživite. Nikada nismo saznali zašto se Petko ubio. Muzika mi i danas ranjava srce istom snagom. Volim to da osetim, da znam da sam živa.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.