Cigla u glavi (8. deo)

Cigla u glavi (8. deo)

Išle smo u Makarsku na more, moja Tanja, jedva punoletna, i ja, upravo izašla iz osnovne škole. I još neko Tanjino društvo. Bio je socijalizam i bilo je normalno da deca idu na more u društvu druge dece. Bilo je bezbedno. Nosile smo novac u torbicama oko vrata, rančeve sa vrećama i šatorom, putovale prepunim vozom i kampovale. Kartice, Samsonite koferi, avioni i automobili sa klimom, hoteli sa internetom – kako li smo živele bez toga? Javile smo se roditeljima ukupno jednom, iz pošte. A od planiranih 15, ostale smo 25 dana, jer smo jele samo dva puta dnevno i ni na šta drugo nismo trošile. Kafići, diskoteke, garderoba, ma ništa. Ništa nam i nije trebalo.

Danju i noću nosila sam dugačku hipi suknju i hipi maramu uvezanu oko grudi umesto majice, a i to sam skidala na svakom zgodnom mestu. Za večernji izlazak u susedni kamp “Goran” podizala sam suknju preko grudi, a maramu vezivala oko struka – zato što su mi prve večeri na ulazu neki bilmezi (i dan danas na svim ulazima stoje neki bilmezi i to je fenomen, koji zaslužuje poseban osvrt) rekli da ne mogu da uđem gola. Kreacija večernje haljine bez bretela nastala je pred njihovim očima. Bila sam drska klinka. Ali u “Goranu” je svirala Galija i ja sam morala da uđem.

I svake večeri bilo je sve meni u čast. Galija je dvadeset dana svirala stvari sa “Prve” i “Druge plovidbe” i trećeg “Ipak verujem u sebe”, i ja sam ih zauvek zavolela, iako sam prestala da ih slušam. Posle trećeg albuma postali su seljaci, kako sam ja to videla, ili popularni, kako je to video normalan svet. Ali molim vas, uporedite ovo sa, ne znam, recimo “Ma digni ruku”. Neuporedivo.

Možda ste užasnuti zvukom, ali taj šum koji se čuje i to talasasto otezanje koje se oseća ispod ritma, to je ljudi ploča. A evo šta piše ispod snimka na YouTube-u: “@ThePanon autokamp studentsko odmaralište BG studenata, Makaraska, leto 82/83… svako veče bi neko od nas u svakoj pauzi pitao Nešu: “Jesi li video Karla?” (Karlo je bio jedan naš prijatelj)… desetak puta na veče, nekoliko večeri… Nešu je to dovodilo do ludila, jer nije znao o kome se radi… posle 3-4 večeri pojavi se Karlo pred binom i upita Nešu: “Ja sam Karlo, je li me neko tražio?”… posle toga smo u svakoj pauzi pili pivo sa njima… ah, dobra stara vremena!

Ah, druže The Panone, koji si sada verovatno ćelavi tatica, što zaključujem po tome što si živ, sigurno si bio mlađani kosijaner u vreme kada je bilo najbolje na svetu biti mlađani kosijaner… Ne verujem da smo se muvali, pošto smo Tanja i ja bile posvećene širenju bratstva i jedinstva. Možda zato što su Hrvati bili bolji frajeri, a Bosanci najgotivniji i najkomunikativniji na celom primorju, tek, sa Beograđanima se nismo ljubile. U gomili mladog sveta gde smo svi bili toliko slični, da su se devojke razlikovale jedino po sisama, osećala sam se posebno i privilegovano. Zato što sam verovala da se nalazim među posebnim ljudima i bila srećna što ih ima toliko. Ili zato što sam osećala da će se moj svet promeniti i da nikada neće biti bolje. Ali zapamtila sam telom i umom da sam srećna što postojim. I da je najvažnije roditi se. A zatim se držati života, kao da je svaki dan burna pijana noć.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.