Cigla u glavi: Brajt sajd of lajf

Cigla u glavi: Brajt sajd of lajf

Malo mi je muka od nove religije pozitivnosti, sistema od spolja ka unutra, ono kao, nabaciš kez i ponašaš se kao da je sve sjajno i divno i na taj način privlačiš istinski sjaj i divotu. Uf, kako sad da opljujem, a da ostanem dosledna svojoj realnosti? Dakle, ja poštujem sve što radi. Moja omiljena krilatica je sve što radi, radi.

Ali, budalaste stvari rade za budale.

Istina je da moramo da verujemo u ono što želimo da radi. Nečija vera visi na krstu, nečija se dnevno preispituje, neko se uopšte ne opterećuje apstraktnim aspektima vere, nego primenjuje empirijske i vozi. Humani svet je zasnovan na paradoksu i suprotnostima.

Ali, hej, šta ćemo videti u prvom planu biramo sami.

Kosmos ne poznaje humor, kažu sve ezoterije na koje sam naišla. Direktna veza sa bukvalnim kosmosom leži u sadržajima podsvesti. Disciplina koja radi zove se afirmacija. Mantrajući pozitivu, prodirete od spolja ka rigidnoj unutrašnjosti, linkujući se na kosmičku sklonost da ispunjava želje, tačnije da materijalizuje autentične sadržaje. Važi.

Ali ja iznad svega cenim humor. Najviši domet ljudskog duha, čija konekcija je horizontalna – povezuje humani svet tamo gde je najbolji – u sklonosti da se podsmehne egu, da se do suza smeje strahu, sitničavosti i svim akcijama na koje nas navodi glupost.

Svi oblici humora u potpunosti pripadaju ljudima i nema boga koji bi se vaspitno umešao ili koji bi parirao sarkazmu, pa zato i nema boga koji bi dozvolio zajebanciju na sopstveni račun.

A možda, prosto, nema boga.

I sad, ako smo rešeni da furamo pozitivu, da uvek pomislimo ko zna zašto je to dobro, rešeni da spasemo svoju dušu, rasu, čovečanstvo i da lično doprinesemo evoluciji, valjalo bi da se malo pozabavimo svešću – jer ona obezbeđuje znanje i iskustvo.

U širem smislu, ne interesuje me vera, nego praksa.

A i u užem.

Dakle, iz perspektive ukupnosti, svaki sajd je brajt.

Crna strana jin-janga, senka u jungovskom smislu, noć u cikličnom… Ono što osvetljava mrakove jeste svest o njima, o njihovoj neophodnosti u sastavu celine, o dualističkoj prirodi sveta koji fizički naseljavamo.

Ako je čovek izistinski kreator svoje sudbine, to je bukvalno, a ne metaforički.

To znači da smo pristali da odigramo neku ulogu i da smo materijal za scenario pronašli u sopstvenom biću, u njegovim mrakovima i prelamanjima svetlosti.

To znači da nam je potrebno da se nađemo u svakoj situaciji kroz koju prolazimo.

Nekad da bismo prihvatili smlavljujuću beskompromisnost životne sile i pali na kolena pred njom, nekad da bismo se smučili sebi i isključili maltretirajuće mehanizme.

Sve moramo da doživimo, iskusimo, prihvatimo, a možda i naučimo. Svuda gde smo otvoreni i radoznali sija sunce, svetle putokazi, trepere lampioni…

Gledajte u zvezdano nebo i videćete tačno na šta mislim. Ta slika noći koja nas ushićuje i uznosi dušu samo je slika bukvalnog kosmičkog zakona kako gore, tako dole. Nema tu filozofije, ni religije, ni psihologije.

Samo je uvredljivo prosto, kao i sve istine.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.