Cigla u glavi: Čekić očekivanja

Cigla u glavi: Čekić očekivanja

Gvožđe želje kuje se dok je vruće, čekićem očekivanja, na nakovnju razočaranja. Pa, kom’ udarci, tom’ opiljci. Mislim, svako je kovač svojih opiljaka. A ono što želim, obično je veoma promašena verzija onog što mi stvarno treba. I umesto da ostavim vruću želju da odradi svoj kosmički posao, ja, neuki kovač naoružan fundamentalnim “uradi sam” alatom, ne oklevam u upotrebi čekića očekivanja, onog istog kojim sam već sto puta slupala prste, umesto da iskujem krunu. A tako sam je lepo zamislila! Jednostavan, dostojanstven obruč sa par laganih šiljaka i udubljenja za prozračno drago kamenje. Nekoliko odmerenih udaraca ovde, malo da se steše tamo i pritisne odande, pa da krunišem svoj mentalni napor. Jer sigurno sam to najzad zaslužila.

I valjda sam posle sto propalih kovačkih pokušaja već postala majstor.

Da, ali za popušaj.

Samo zato što nikada nisam dovela u pitanje princip. Nego, kad ja nešto želim, ja, bre, očekujem da to i dobijem, zato što sam se potrudila. Činila. Dograbila čekić, poneta inspiracijom, i udarala, predano i posvećeno. Koliko god bila svesna ogromne mudrosti nedelanja, u kome jedino treba osvestiti svoju stvarnu potrebu i dozvoliti slobodnom nebu da udesi okolnosti, ja više volim da brljam. Da nešto radim. Da se mešam u svoja posla. Jer, nemam ja vremena za gubljenje, ode život.

Znači, čekić u ruke i udri! Razobliči svaku želju na vreme, dok je vruća. Razočaranje ionako čeka na kraju. Možda je bolje da ne čeka uopšte. Daj da razlupam još jednu iluziju, samo zato da bih što pre završila sa tim, jer je ionako besmisleno.

Mislim, ima to smisla. Ako već znam da je čekić u mojim rukama isto što i svaka puška u rukama Mandušića Vuka, daj da istreskam sve što mogu dok se ne ohladi samo na onom tupavom nakovnju.

Bes, beznađe, besmisao. To je pola naboja. Neće mene niko da sjebe, kad ja sama najbolje radim taj posao. To je princip. I svaki put kad to osetim kao značajnu sputavajuću okolnost u procesu realizacije želja, vidim sebe okovanu gvozdenim obručima nikada iskovanih kruna, kako naprežem mišiće i obruči pucaju. To je mentalna vežba.

Ne treba mi napor da sirovu želju uništim u startu napirlitanim očekivanjima, to radim uvežbano. Napor je potreban da ne uradim ništa. Da ne pokrenem mehanizam nijednog ustaljenog obrasca ponašanja, da se oslobodim okova očekivanja, da izjednačim želju i potrebu. Dodatni izazov je da ne pošašavim od potrebe za kovanjem, samo zato što je gvožđe vruće. Da ne izvaćarim sebe na brzaka, dok sam sposobna za improvizaciju i akciju, umesto za kontemplaciju i kreaciju.

Užasno teška ta kovačka lekcija. Ali naučiću. Hoću, sve sam bliže. Mislim, ako sam luda, nisam glupa. I ako ne prepoznam mudrost kad me zaustavi zadihanu, nego se otrgnem i nastavim da čekićam, umem da se vratim nazad i pronađem je na istom mestu.

Čeka me ispred kovačnice.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.