Cigla u glavi: Cigla zida smrti

Cigla u glavi: Cigla zida smrti

“Najviše volim pesme koje mrzim!”

Čula sam sebe kako izgovaram ovu rečenicu između dva urlanja onih komada “Daira” koje najviše volim da mrzim. Ono kad kaže “orošene lale leže na grudima”, a ja se dernjam “leže na mudima aaaaaaaaa…”

Ta me pesma maltretira već trideset godina, zaslužila je sve što mogu da joj uradim. Ima još takvih pesama i nećete ih čuti u ovom tekstu. Jesam pod utiskom moto-skupa, koji sam pratila po zadatku, pa su me te takve pesme opet sustigle po ko zna koji put. Počeću da verujem da je život vožnja motorom po zidu smrti, a ja i muzika dva brata rođena. Znači cirkus. Upotpunjen nastupom mađarske licencirane replike grupe Kiss, koji su bili neverovatno smešni i pre trideset godina, a još je neverovatnije i smešnije što neko i danas želi da bude Kiss. Nema linka. Slušajte nešto što nema veze sa traktorskom muzikom, traktorskim motorima i traktorskim traktoristima koji besomučno riljaju i oru svim oruđima, sadeći i uzgajajući sve ono što bih rado izložila zidu smrti.

Maštam o odmoru. Da odem negde gde ne samo što nikog ne znam i niko me ne zna nego im ni jezik uopšte ne razumem. To bi bio adekvatan odmor za moj um napaćen razumevanjem svakojakog đubreta koje su ljudi sposobni da izraze rečima. Zamišljam kako slušam neku domorodačku pesmu i nemam pojma da govori o slomljenim srcima i odlascima bez probanja sarme. Mozak mi se obnavlja i oko njega izrasta opna nevinosti, koju mi ni jedna reč ne može oduzeti. Ah, blaženstvo. Ali ovakav odmor je moguć jedino unutar sopstvene glave, unutar zida smrti.

Postoji jedna mentalna vežba koja se zove utočište.

Zamisliš mesto potpuno bezbedno, u kome se osećaš savršeno srećno i opušteno.

U mojoj glavi, to mesto je kružna soba staklenih zidova sa pogledom na beskrajni osunčani sneg na najvišem planinskom vrhu. Božija osmatračnica, sa koje vidim samo netaknutu belinu, kuda god da pogledam. Šta radim unutra? Ležim zavaljena u nekakvoj poluležaljci, pokrivena mekanim ćebetom na kocke i gledam. Na velikom polukružnom stolu su otvorene knjige i gomile papira sa tekstovima i crtežima, leže razbacani, obasjani suncem. Preko njih leži mačka. I ona gleda. Nema zvuka, potpuno je tiho, dok mi mačka ne skoči u krilo i počne da prede. Eto, to radim u utočištu. Gledam u lepotu, osluškujem lepotu, dodirujem lepotu. Bez namere da se njome inspirišem, da o njoj bilo šta mislim i da s njom bilo šta činim. Skoro nepokretan mir, sav ispunjen životom, svetlošću i opuštenošću.

Doživljavanje, stvaranje, konzumiranje umetnosti, na svaki način, na svim nivoima i svakodnevno, to je jedina alternativa zidovima smrti. Jedino utočište koje nije neophodno zamišljati, a moguće je osmisliti.

Čitam, čitam, čitam, kao luda. U periodima intenzivne potrebe za utočištem, kao što je ovaj koji upravo proživljavam, čitam i po tri knjige paralelno. Čitam strastveno i gramzivo, kao da mi život zavisi od toga – da pod najjačim gasom obiđem i sledeći krug u zidu smrti.

Intenzitet. To je valjda ono na šta se primaš sa mnogo kubika među nogama. Ili uopšte, na šta se primaš kad tripuješ život. Nasuprot intenziteta međutim, nije mir, nego nežnost.

Silovitost je sadržaj, nežnost je lek, kad sadržaj pozeleni i porastu mu pečurke.

Toliko čeznem da čujem neke strašno nežne reči, koje uopšte ne razumem.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.