Cigla u glavi: Ciglom u vugla

Cigla u glavi: Ciglom u vugla

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.

Odrasla sam nikada ne maštajući o tome da svi postupaju kako ja želim, ne želeći da predvodim, odlučujem i naređujem. Ali, da bih ja postupala kako ja želim, vodila svoj život na svoj način i donosila svoje lude, intuitivne odluke bez mozga, prinuđena sam da se nametnem i dominiram. Jedina magija koja pomaže primenjuje se putem slušalica direktno u mozak.

Kako da u onome što mi je važno budem beskompromisna, kad more važnih stvari zavisi od kompromisa? Tako što moram brutalno da odaberem jednu stvar koja mi je najvažnija. Dakle, biram istinu. Apsolutno mi je neophodno da znam, razumem, prenesem dalje. Istini za volju – biram svoju istinu. Moja istina može biti različita od moje realnosti. Takođe, može biti potpuno suprotna od vaše istine, a sasvim oslikavati vašu realnost. Zajebana je istina, kao kratko ćebe. Uvek si izložen nazebu sa oba kraja. Jedini pokazatelj da je za mene baš ta istina ona prava jeste pržeća svetlost munje koja cepa mozak kad me grom istine pogodi u vugla.

A kako se beskompromisna istina uz razvaljujuću muziku uklapa u moju hipi mladost punu lirske rok poezije veltšmerca, prihvatanja i uzdizanja iznad besa i uzvraćanja? O, vrlo precizno. Jer, svako ko se drži jedne ideje i jednog principa, ostaje odsečen od ostalih delova sebe, koji se nikada neće razviti i omogućiti mu da shvati koliko je sve povezano, čak i kad izgleda da su u pitanju krajnosti. Oh, pogotovu kad su krajnosti u pitanju! Dakle, zamislite na trenutak “Let The Sunshine In”, setite se scena iz “Kose” (Hair) i tresnite se ovom ciglom (samo precizno, posred čela, tako bolje ulazi):

Koliko oprezno koristimo svoj mozak? Onoliko koliko nam je udobno? Koliko brzo odustajemo kad nas zaboli glava?

Koliko smo u stanju da odbacimo principe koje smo potrošili i da ne usvojimo nove? Onoliko koliko smo u stanju da uopšte shvatimo da neki principi više ne rade, osim što nas sputavaju?

Koliko se bojimo nesputanosti? Onoliko koliko nismo u stanju da je uopšte prepoznamo kao takvu, pa je rađe pljunemo, odbacimo i osudimo?

Šta nam znači sloboda? Možda očekivanje da ništa nikada ne moramo? Kolika nam je moć? Onolika koliko se usuđujemo da svom mozgu pristupamo beskompromisno?

Koliko nam je srce? Onoliko koliko je istine u stanju da primi?

Toliko odgovora se završava znakom pitanja.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.