Gospodar je rob svojih podanika. Uvek bilo. Čim čovek oseti moć nad nečijim ponašanjem, čim okusi strahopoštovanje, navuče se i utripuje da je mnogo važan. Svako ko je ikad nekome natakao prsten obaveze ili ogrlicu poslušnosti, ili je prosto uspešno pretio, postao je zavisnik. Svako ko je navučen, nema pojma šta je sloboda. Gospodari su najgori narkomani. Nikada im nije dovoljno ponižavanja podanika, mučenja robova, nikada dovoljno eksploatacije. Ko god ima potrebu da kontroliše i upravlja drugim ljudima, nije nikakav gospodar situacije, nego siledžija, i to površan. Koliko god suptilan u svojoj surovosti i probrano brutalan, siledžija je siledžija.

Sad kad smo raščistili sa tim da je gospodar siledžija, bilo da je gospodar pakla, princ tame ili gospodar prstenova, da razradimo kliše: Siledžija je slabić. Čak i kad je pametan, lukav, spretan, drkadžija za medalju, koji se samouvereno zaleće u situacije kojima nije dorastao, a želji da ih potčini, jer on ceni samo ono što lično poseduje i mrzi sve druge koji lično poseduju nešto zbog čega mora da im zavidi, gospodar silos je najobičniji puž golać bezmudać. Bez petlje da istraži dubinu osećanja i poriva, nesposoban da prihvati partnerstvo i ravnopravnost. Željan i gladan svih pravih stvari, deluje kao da izgara u životnom iskustvu, a on zapravo samo izgara u borbi da očuva granice svog poseda i svoju gospodarsku neprikosnovenost. On ne mora da ima puno podanika. Ali ako ih ima desetak koji ga se plaše i bar jedan koji ga sluša, master ima za šta da se bije. Dajte mu slobodne ljude, van gospodarske realnosti, koji se ne daju potčiniti i on će ih prezreti. Jer ga teraju da se suoči sa svojim slabostima i nemogućnostima. Jer čak i kad izgovaraju “da gospodaru”, jer hoće da daju sve od sebe da se neko ko im je važan oseća dobro, oni shvataju da se gospodar nikada neće izlečiti. Jer siledžija je narkoman, zavistan od nasilja.

I onda, zašto gospodari postoje? Kako se nametnu? Koje su njihove stvarne moći? Kako to da se podanici, ma koliko zavedeni, u nekom trenutku ne pobune i raskrinkaju ih?

Zato što su robovi takođe slabići i budale, koje se primaju na moć. Verujući da će se uzdići kroz služenje sili, da će biti zaštićeni ukoliko se povinuju, da će dobiti mrvice sa gospodareve trpeze i da će one biti dovoljne da im utole glad, glupani se pokoravaju.

Slobodni takođe upadaju u gospodarske odnose. Ali oni se pobune i odu. Bilo da neki rob od njih pokušava da načini gospodara ili da neki gospodar nastoji da ih pokori, oni odu. Samo što prvo daju sve od sebe u pokušaju da shvate potrebu i da joj izađu u susret. Zašto to čine, zar ne vide da je uzalud? Ne. Oni vide da ništa nije uzalud, da je svako iskustvo dragoceno, da je sloboda u izboru, pa makar taj izbor bio poslušnost, poniznost, pokoravanje, ustupanje svoje slobode zarad nečijeg mira i zadovoljstva. Samo što ne vide da u zavisnosti nema spokoja. Slobodni ljudi to ne mogu da pojme. Zato moraju da iskuse među robovima i gospodarima. Slobodni smatraju da je svako ko dobije šta je tražio, sposoban da uživa u tome što ima, da pronađe mir i da oseti sreću. Oni greše. Jer polaze od sebe. Samo slobodan čovek je u stanju da bude srećan. Da živi u ljubavi i davanju. Samo su slobodni dovoljno hrabri da ulete u iskustvo, čak i po cenu slobode. Život se tu gotovo i ne računa. Ratnik slobode je spreman da pogine ne braneći se. Nema rezervni plan. Ide do kraja, makar to bio kraj njega samog. Istraživač dubina ne razume plutanje po površini, sumanuto traganje za živim mesom kojim se hrane siledžijske pirane. Uvek gladne. Uvek krvoločne. Moguće je voleti piranu i hraniti je sopstvenim mesom. Jer u njoj je zapisana suština svake ribe nastale u vodi života. Jer ima prelepa peraja, zadivljujuće pokrete i tako je usredsređena, tako autentična. Ali u doživljavanju istine, metafore padaju. To nije pirana sa ribljom suštinom, to je slabo i površno ljudsko stvorenje, zatrovano zlom i nemoći, besno i nesrećno, ogrezlo u borbi i napadanju. Nesposobno da primi svetlost, čak i kad vapi upomoć, nesposobno da voli, čak i kad uz voljan napor prikupi svako zrno snage i sećanja na biće.

Da gospodaru, ti si tužan čovek.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice