Prolećna styling formula: Hrabri printovi i jarke boje

„Sve što možemo da zamislimo je stvarno“: U čemu se krila inspiracija i genijalnost Pabla Pikasa?

Definicija sreće: Kako da zasijaš svojim unutrašnjim sjajem?

Ponosna na svoju jedinstvenost: Da li znaš koji je tvoj faktor?

Misliš da je chic fashion business look nedostižan? Razmisli još jednom!

Da, Yes, Oui, Sì! Usuđuješ li se da kažeš „Da“ i budeš ženstvena i strastvena u svakom trenutku? (Blog)

Wannabe editorijal: The Land of Melancholy

Nova prolećna H&M kolekcija je stigla i ovih 5 komada su apsolutni must have

8 razloga zašto je broj 89 nova senzacija u beauty svetu

Ovo je tajni “trik” Tamare Dragičević za gušću i jaču kosu kakvu svi želimo!

Cigla u glavi: Dark je najt

Cigla u glavi: Dark je najt

Ne znam zašto imam onaj osećaj. Smrzavam se iznutra. Nije zbog košave. Ona samo uređuje scenu, pravi muzičku podlogu i daje pravu atmosferu. Osećam se kao da sam progutala grudvu. Samo što ta strepnja sada ima vrlo jasan oblik. Ima ime. Neću da kažem.

Isto je kao pre iskustva. Kao kad sam samo zamišljala šta sve može da znači još samo par onih Milanovih proročkih godina za nas.

Uvek sam se ježila od te pesme, jer sam znala koliko je istinita. I kad je sada čujem, znam da više ne važi. Prošlo je par puta po par decenija za nas. I ništa. Nisu bile za nas. Proroci su otišli. Mi smo ostali da čuvamo grudve u stomacima. Da se smrznemo, kad tako nešto čujemo, jer je to što slušamo, ono što osećamo. A osećamo strah.

I nemoj da mi je neko sad pomenuo ono o kakvim mislima takvom životu, jer ja ne mislim ništa. To strašno uopšte nije u mojoj glavi. Treperi mi u stomaku. Uvrće mi solarni pleksus i vezuje ga u čvor.

Strašno se plašim!

Onoga što sam videla da se događa. Onoga čega sam se uvek najviše plašila. Onoga što je toliko monumentalno veće od svega drugog u svim našim srcima.

Bezumlje, jednoumlje, glupavost, primitivizam, krvožednost, osveta, moć, vlast, politika, rat.

Toga se plašim. Više nego đavo krsta. Krst nikada nije daleko odagnao đavola. A sva ova strahota je daleko odagnala normalan život. Odavno. I opet će. Pobogu, opet će.

Umirem od straha.

Stare kuražne pesme osmišljene da održe duh zdrave pameti i normalnosti, nisu odagnale zlo. Tada. Nisu nikada. Samo su služile da ne zaboravimo šta je važno. Kad nas obuzme strah.

Važno je da se smejemo. Da prkosimo. Da se ne predajemo. Da pevamo.

Ali dokle ćemo živeti kao partizani?

Sitni diverzanti u debelom dupetu moćnog nasilnika.

Dokle ćemo pružati gerilski otpor?

Šta ćemo, ako opet zapuca? Isto i dalje?

Po šumama i gorama, ako ne stignemo da zbrišemo preko crte.

Nemojte vi meni ih, pa neće valjda da dođe do toga.

Zar ste zaboravili kako je prošli put došlo do toga?

I pretprošli?

Nisam pesimista, nisam mračna, nisam baksuz.

Samo imam grudvu u stomaku. Tačno određenog imena.


Aleksina Đorđević 

Editors choice