Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.

Dokle smo stigli od kada smo pali sa drveta i dočekali se na dve, umesto na sve četiri? Osim što smo pred kraj dvadesetog veka doveli u pitanje starog čika Darvina, odgrizli deceniju i kusur od dvadeset prvog bez valjanog objašnjenja zašto nismo majmunoliki, nego bogoliki. Samo i dalje vozimo podeljenost duha i tela, nagona i intuicije, materije i energije, bez obzira na genijalnost umetnosti, dostupnost kontemplacije i kosmičke crvotočine. Tačno ko to treba da evoluira? Čovečanstvo? Ma daj! A od čega se sastoji ta masa? Oh, pa od pojedinaca. A šta smo ti i ja, dokurca? Individue sa neposrednom odgovornošću za napredak čovečanstva, ne daj bože?

Svaki put kad osetim bes i agresiju kako se podižu u meni, ne mogu a da istovremeno ne osetim beskrajan respekt prema tolikoj snazi, tolikoj količini energije koja se podiže poput vatrene lopte iz ćelijskih dubina mog DNK, možda majmunskog. Mogu da eksplodiram nekontrolisano, a mogu da provozam tu silu kroz sebe i destrukciju transformišem u kreaciju. Da neophodno pražnjenje pretvorim u pročišćavanje i obrnem krug u neophodno napajanje. Prosto je, ako niste baš skroz majmun, a ima stvari koje pomažu:

I pomislite, o, kreacije stvorene prema božijem liku, izvajanom u toplom majmunskom mesu, gde ste u sebi samima? U odnosu na bubrege, srce, pluća, mozak… Postoje saznanja prema kojima se u bubrezima taloži strah, pluća stradaju od sebičnosti, a srce je sposobno da stalno raste u ljubavi, da sve prima, sve prihvata i transformiše niže energije, šaljući ih finijim instrumentima duhovnosti. Ne kaže narod džabe “došlo mi iz dupeta u glavu” – to je samo bukvalno, vulgarno tumačenje prirodnog kretanja energije kroz telo. U mozgu, međutim, postoje razne lukave zamke. Tamo živi ego, onaj što tripuje da je ja glavom. Glava je glavna i treba je pogoditi precizno, ciglom posred čela. To otvara nove vidike (a ponekad i treće oko). Izvlači strah iz bubrega i suočava se sa njim, kroz bol, bes, osujećenost, nemoć. Na koliko stvari mogu da utičem? Koliko toga prosto mogu da previdim? A koliko da odjebem, vičući na sav glas “jebite se, neću da radim šta mi vi kažete!” – a da to nije inat, nego kreativna pobuna?

I onda, filozofska dilema “revolucija ili evolucija” bliska svim ostalim dualnostima, polnostima, podeljenostima, krajnostima i ostalim automatizmima uz pomoć kojih se ljudska vrsta deli na majmune i bogove, bolno osećajući da je globalna podela samo ogromno ogledalo lične, individualne, intimne podeljenosti u nama samima, pada u vodu i davi se u najhitnijoj potrebi za promenom koncepta.

Revolucija je samo kreativno kanalisanje one destrukcije sa početka priče, moćan bes koji zahteva uvažavanje, kao i rukovođenje. Zahteva evoluciju. Sazrevanje i nadgradnju sposobnosti da osetimo, priznamo, prihvatimo i transformišemo energiju. Voljno putovanje iz dupeta u glavu. A kad tamo stignemo sa svim prtljagom koji smo poneli, pravimo selekciju, bacamo nepotrebno, peremo prljavo, pazarimo novo. I prepakujemo prtljag, tako da nam služi, a ne lomi kičmu svojom nepraktičnom težinom i količinom. Onda idemo dalje, rasterećeni. Sa svešću da je telesnost duhovna, materija energetska, instinkti intuitivni. Meso služi energiji, udruženi postaju provodnik duhovnosti. Majmun i bog imaju savršeno mnogo zajedničkog. Tebe i mene, za početak.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice