Jedino što imam da kažem u svoju odbranu je: “Ne osećam se krivom”. Što ne znači da ne razumem presudu, ili da odbijam kaznu. To jedino znači da razumem svoju glupost. I tvoju. I njenu. I vašu. Mislim, ja bih mogla da mogu, ja bih znala da znam. I još mislim, počela sam da mislim. Što ne znači da ne slušam srce. To samo znači da su mi njegovi otkucaji stigli do mozga. Da sam prestala da budem pulsirajuća masa mesa i nerava koja oseća rasprskavanje mozga. Postala sam moždana masa koja detektuje rasprskavanje mesa i nerava. Koliko sam tužna, koliko bolesna, koliko usamljena, gladna ili nostalgična, uopšte nije važno. Zato što sam zamišljena. Nad svakim osećanjem, akcijom i reakcijom koji su me doveli u stanje zamišljenosti. Mislim, dakle, osećam realno. Da li mi se to sviđa? Ma ko me jebe?! To su samo još dva nevažna pitanja, o kojima treba bitno porazmisliti. Otvorenog srca.

Naravno da mi je dozvoljeno da budem glupa, jer sam glupa s ove strane pameti. Razum kaže, ta igra se ne igra tako, ovaj potez je pogrešan, tu si izgubila prednost, ovde je trebalo preseći, ovde usloviti, tamo insistirati, a tu, vidiš tu, trebalo je izvesti povlačenje i distanciranje. S ove strane razuma, međutim, to uopšte nije bila igra. I ta pravila, za koja sam tamo glupa, ovde ne postoje. Ne vrede. Ne rade. Ali ovde sam samo ja. A ti si ostao tamo. S one strane pameti. Da ne kažem u gluposti. Onoj koja beleži poene i vrednuje pametne poteze. Sama sam ovde. Ili bar tako izgleda u nepreglednom prostranstvu praznine bez igara. Koliko je još usamljenih neigrača? O, ima ih, sigurna sam. Obuzeti su razmišljanjem. Nose se sa svojom nepreglednošću, koja izdaleka deluje kao pustoš. Hoćemo li se sresti? Oh, verovatno ne. Pregazićemo pustovite nepreglede beskrajnog uma, noseći svoja srca poput džakova kamenja, možda ćemo klimnuti sa razumevanjem jedni drugima u prolazu. Ali nećemo stati, spustiti i otvoriti svoje vreće jedni drugima. Nema potrebe. Znamo šta nosimo i gde smo pošli i zašto toliko dugo idemo.

I kad se vratim u igru, opet neću poštovati glupa pravila. Ali možda ih pametnije neću poštovati. Srešću malo mudrije saigrače. Neke sa iskustvom u kršenju pravila. Ili sa iskustvom kršenja o pravila. Kojima će zavirivanje u džak sa srcem doneti svetlost, inspiraciju, nadahnuće. Možda će hteti da mi ponesu teret neko vreme. Možda će uprtiti sopstvenu vreću na leđa i krenuti blagoslovljeni svojim putem. Ne očekujem da će neko ići sa mnom. Osim ako nosi nešto što još nisam videla, što će me nadahnuti i inspirisati…

Između svetlosti sam, ne brinite. Ako ste sami među mrakom, takođe ne brinite. I dok se put račva pred vama u hiljadu neispitanih staza, ne birajte. Samo protresite sadržaj svoje vreće i nastavite. Jer nećete pronaći prečicu. I nema pogrešnog puta. Ni pogrešne stranputice. Samo nemojte zastati. Ne razmišljajte o putu, razmišljajte usput. Ako ne možete da vidite put, žmurite. Imajte poverenja, samo hodajte dalje. Dokle? Dok dišete. Kuda? Putem disanja. Zašto? Zbog svakog udaha koji nas obavezuje na izdah, koji nas obavezuje na udah…

Ali, kako? Srcem, s ljubavlju.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice