Cigla u glavi: Inkubacija inicijacije

Cigla u glavi: Inkubacija inicijacije

Kad krenete mislima unazad putem kojim ste, ah, ređe išli, češće se teturali (ne mogu da odolim) i osetite da nikad više ne biste tuda prošli, ni za pare, a opet, da sve morate ispočetka, zaglibili bi istim stazama sa istim entuzijazmom… E, tada je vreme za nove puteve. To što ste uopšte imali potrebu da se osvrnete i rekapitulirate, znači da je vreme za inicijaciju. Za nove pešadijske pohode. Za nova posrtanja i teturanja kroz neizvesnost predstojećih bogaza. Za osvajanje novih vrhova.

Koja ljubav će me voditi, koja će opstati, koja posustati? Da li je cena osvajanja vrha samoća na razređenom vazduhu, u kome vidim obrise okolnih vrhova na neizmernom horizontu? Oh, jeste. Na takvom putu imate samo učenike da vas prate, smetaju, zanovetaju i vuku unazad. Trenuci prelivanja iz duše u dušu, neuhvatljivi su usputni susreti, čak i među bliskima, koji se godinama poznaju i podržavaju. Ne ide mi se. Ali, koliko se samoća u samoj sebi razlikuje od samoće među usputnim srodnim dušama? Samoće u zajedništvu? Samoće u čežnjivom gledanju ka horizontu, visoko iznad svih poznatih i voljenih glava, čije oči ne čeznu za nepoznatim vrhovima, a duše zaziru od napornih uspona? Kao što i moja duša zazire. Samo, ja se ne obazirem na zaziranje. Posvetim lamentu nad usamljeničkim poduhvatom nekoliko trenutaka, uzdahnem, još jednom pomislim: “Uh, kako mi se samo ne ide”, i sledećeg trenutka krećem, ne čekajući nikog.

Momenat inicijacije uopšte ne nosi ništa mistično. To je kao da ste najzad skontali da prvo treba da odmotate celofan, a onda pojedete bombonu. Ili da oljuštite bananu, pre nego što je zagrizete. Smešno vam je što ste žvakali celofane i kore od banane, ali vam nije neprijatno zbog toga. Samo se radujete što je banana toliko ukusnija bez kore, i što je bombonu toliko lakše jesti bez celofana koji se zaglavljuje među zube. Inicijacija je samo početak transformacije, prelazak preko granice u stranu zemlju – možda znate jezik, i sve ostalo deluje kao do maločas, ali posebnosti podneblja tek treba da provalite. Kako onda uopšte znate da se nešto bitno dogodilo? Jer ste prošli kroz period inkubacije.

Ono kad ste samo upijali u nepokretnosti, osećali i predosećali, a mudrost sa nekog nedefinisanog mesta u vama je šaputala: “Ne još, ne još, ne još”. Ono kad je napetost popuštala umesto da preraste u imperativ, kad ste osećali da samo treba da gledate svoja posla i ne mešate se u kotlić u kome se krčka čorbica, na nekom nedefinisanom mestu u vama. Sve dok nešto ne sanjate, ili pročitate, ili neko nešto kaže i šifrovane brave duha sinhronizovano učine gotovo nečujno “klik”.

Ponekad se nakon inkubacije zaista razbolite. Tada odluka o izlečenju predstavlja inicijaciju. Ponekad samo iskoračite iz starih obrazaca, okrenete se, ugledate upetljanog sebe i vratite se da raspetljate. A nekad samo presvučete košuljicu i nastavite dalje. A to dalje se ne razlikuje bitno od onoga pre. Samo vam je teren delovanja veći, strpljenje mirnije, granice jasnije, put praviji i korak manje teturav. Hoćete li nekuda stići? Samo do sledećeg “klika”.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.