Cigla u glavi: Janis Joplin, srećan ti 7. mart

Cigla u glavi: Janis Joplin, srećan ti 7. mart

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.

Nije bilo mnogo žena, hipi carica rokenrola, koje prže barem kao hipi carevi rokenrola u vreme hipi carstva rokenrola. Ali Dženis (Janis Joplin)! Sa svojim ogromnim okruglim cvikerima, ogromnom umršenom kosom, ogromnim osmehom sa rupicama, ogromnim srcem sa ogromnim ranama, koje prosto nije preživela. Još jedna luda Vodolija u mom životu, proklete bile. Da je bilo kul živeti u vreme kad su najbolji overavali na vrhuncu karijere, Dženis bi danas možda bila par godina mlađa bakutanerka od moje keve. I da znate da mogu da je vidim takvu. Jedino što ona sebe nikada nije mogla da vidi u nekoj konvencionalnoj ulozi, nego je dosledno furala totalni andergraund. Debela devojčica u provincijskom gradiću, veća od svog neuglednog tela, veća od sopstvene sredine i svega u njoj. Uspela je. Pokazala im je. Postala je legenda. Možda je to vredelo i bola i života.

Moje društvo nikad nije nešto slušalo Dženis. Valjda zato što su moje društvo činili uglavnom pijani pankeri koji nisu razumeli bluz njenog srca, i par uobraženih lepotica, koje nisu razumele… nikakav bluz ničijeg srca. Ali moja sestra Tanja (Vodolija) i ja (karmički tumač svih Vodolija ovog tužnog sveta), mi smo volele Dženis i slušale je pažljivo i pevale sa njom:

Nije nam bilo jasno zašto takva carica sebe smatra neuglednom. Toliko je zgodna na svim onim slikama! I obučena najluđe i najzabavnije, ma, totalni stil! I ona griva od kose! Dobro, nije bila lepotica, ali osmeh joj je bio tako sladak, a oči tako tužne. A glas! Jedinstvena, 100% autentična Dženis cimala se sa kompleksima iz detinjstva, žalila se kako niko neće da je kresne i rokala se u venu da joj bude lakše. Užasi nametnute ženstvenosti. I kakvi su bili ti tipovi oko nje kad nisu primećivali koliko je čarobna? Verovatno isti kao i svi tipovi oko harizmatičnih žena – sebični, uplašeni od njene strasti, gladi i ludila, nespremni da vide njenu magiju, nesposobni da obožavaju caricu i pomognu joj da ostane živa.

Dženis nije zasluživala manje od apsolutnog obožavanja, a vapila je za najpovršnijom bliskošću, za dodirom, za običnom kres-varijantom. Pa kad je ona, tako harizmatična, tako posebna, tako magična, bila nesrećna sa muškarcima, šta da očekujemo mi obične devojke, bez nekog ogromnog talenta i svetske slave? Tako smo razmišljale moja Tanja i ja, pripremajući se za život u muškom svetu, koji ne podržava izuzetne žene. Koji, izgleda, nikako ne podržava žene, a za izuzetnost ih upravo kažnjava – nasleđem osećanja krivice, nepotpunosti i neadekvatnosti, tom bolešću koja jede žene iznutra i ne dozvoljava im da prevaziđu osudu okoline, čak ni kad daleko prevaziđu njene granice. O, ni danas ženama nije mnogo lakše. Onima koje se ne uklapaju u šablone, nisu elegantne dame, ili seksi mačkice, ili majčinski tipovi, ili već to nešto na šta su muškarci navikli i sa čim misle da mogu da se nose. Žene umetnice, žene ljudi, žene od integriteta, one su te koje imaju problem sa muškarcima.

Draga Dženis, da si znala da nisi sama u svojoj jedinstvenosti, možda bi više cenila svoj život. Nedostaješ mi, jer te volim i razumem. Draga Silvija Plat (Sylvia Plath), draga Ejmi Vajnhaus (Amy Winehouse)… drage divne, lude, senzitivne žene, duha prebogatog za svoju krhku psihu, oslonjenu na prepukla srca, bez ega da stegne u svoj gvozdeni zagrljaj sve te komade i drži ih spojene u životu, bez muškarca koji bi vas držao umesto vas… Nema pomoći. Moramo same. Umele da pevamo ili ne, radost pomešanu sa bolom ispijamo na eks. Pre doručka.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.