Cigla u glavi: Knedla u grlu

Cigla u glavi: Knedla u grlu

Malo je progutam, malo je zanemarim, malo se udavim. Malo se rasplačem, pa shvatim da nije ni mesto ni vreme, a da na groblje ne stižem da odem, jer samo tamo jeste i mesto i vreme i niko te ne gleda čak ni ako jecaš…

I sve tako malo po malo, a ona se ne smanjuje. Naučila sam da dišem na uši, samo vrhom pluća, jer pun udah ne bi prošao. Udahnula bih tu knedlu… što li se zove knedla, kad su knedle lepe i ukusne, a ova se sigurno sastoji od nekog skamenjenog otrova… i onda bi se ona rasporedila po mom organizmu i onda bih verovatno počela da plačem i jecam i grcam, ne poštujući ni mesto ni vreme. Osim ako se ne radi o nečemu što nije moguće isplakati.

Kad vam nešto stoji u grlu, to znači da ne možete da ga iskomunicirate. Ni sa sobom, ni sa drugima. Plakanje pomaže malo i sporadično. Nekako nema tih reči kojima možete da usitnite knedlu i da je izbacite iz grla. Šta god govorili, to su opšta mesta, samo svedoče i ništa ne objašnjavaju. A često govorite užas, strašno, strahota i često uzdišete. Nema besa, pa da se slatko ispsujete. Mada neki to rade. Ne deluje kao da su se rasteretili. Deluje kao da su potpuno prsli i da nemaju više nimalo snage da nastave da se bore, da popravljaju, da spasavaju, da kreću iznova.

zdr kiselina Cigla u glavi: Knedla u grlu

Mnogi ljudi koji u ovom trenutku ništa nemaju, imali su tako malo pre nego što je voda došla i odnela sve. Oni mi pričaju običnim rečima kako ne znaju šta će da rade i kako će dalje. A ja vidim da oni pred sobom vide ništa i da mu idu u susret bez ičega. Ne moram ni da pomislim da već nekog sledećeg momenta ja mogu da budem u istoj situaciji. Ne moram, jer svi smo u istoj situaciji, samo još ne kontamo, zato što nismo svi videli ništa.

Možda je sve u redu. Sve ide svojim tokom. Svet se pretvara u zamku za pacove, a mi preživljavamo poput pacova. Možda tako treba. Planeta se leči od povreda koje smo joj naneli, a da bi izbegla dalje povrede samo treba da se izleči od nas.

Ali mi, to smo ja i moja deca. To ste vi. I svi koje volite. Vidite, nemoguće je govoriti o tome. A besmisleno je plakati. Možda naučimo da dišemo pod vodom, ili već tako neki pacovski trik.

Knedla u grlu, kamen u stomaku, uzdah umesto rečenice.

Nisam izgubila radost. Samo bih volela da budem malo spremnija za sve što ću morati da doživim.

Aleksina Đorđević