Lečenje je povratak u balans iz kog vas je bolest izbacila. Bolovanje je ponekad prijatnije od lečenja. Odnosno, lečenje ponekad više boli od bolesti. Naročito ako bolujete od emotivnog ludila.

Dok sam bila u akutnoj fazi, nisam ni znala da sam bolesna. Samo sam znala da sam luđa nego ikad. Bila je to ludački brza vožnja. Preživeh. Oni koji nisu, vozili su neko drugo ludilo. Suočavanje sa smrću je bila tačka u kojoj je počelo lečenje. Svest o krhkosti, tragičnosti i ukidanju privilegija koje nosi disanje, dovela me je najpre do kulminacije bolesti. Morala sam da dišem duplo dublje, da volim duplo luđe i vozim duplo brže. I kad me je tuga potpuno obuzela umirila sam se. Slavljenje života nije bilo šta, što možeš kad si živ. Slavljenje života je molitva. Telom, ritmom, srcem, dušom. Ono čemu se sa radošću predaješ, šta god to bilo. A to nikako nije bilo šta.

Osećam se ranjeno. Poharano, razoreno. Osećam se poput tla posle atomske bombe ili cunamija. Osećam svaku posledicu svih osećanja. Kad malo zaboravim koliko sam tužna, nešto počne da mi buši grudnu kost i da me grize za srce. Uglavnom sam od toga užasno vidovita i svesna bolova svih oko mene. Dešava mi se i da pričam nedovoljno poznatim ljudima kako da se leče. Takođe plačem i govorim glasno. Razgovaram sa duhovima. I smejem se isto. Sa duhovima. Sa bliskim ljudima sam nežna. Nijednom se još nisam iznervirala, ni naljutila. I ne govorim puno, uglavnom ih grlim i ljubim i milujem.

“Što me grliš tako?“ Pita me prijatelj kog sam zagrlila s leđa i poljubila u vrat.

“Zato što si živ, čoveče, zato što si živ.“

“To sam i mislio.“ Ma nije mislio. Osetio je.

“Kako si?” Često čujem ovih dana.

“Dobro sam. Užasno sam tužna i intenzivno osećam svaki trenutak radosti i nisam oštećena. Ne dezintegrišem se, iako sam u komadima.” Kažem, jer znam da je sve kako treba da bude. Posmatraju me, a onda klimnu glavom. Ljudi razumeju takve stvari, jer ih osećaju. Nikad ne bi mogli tako nešto da smisle i nikad ne bi pristali tako nešto da osećaju. Ali kad vide, razumeju.

I to je lekovito. Razumevanje. Jednako kao skroz žuto drvo sa koga lišće sleće na mene dok sedim bosa i povrnutih nogavica u parku, gledajući u sunce i šireći ruke ka vetru, a ljudi koji prolaze u jaknama i patikama izgledaju mi čudnije nego ja njima. Skroz nema veze. Ništa, osim činjenice da smo živi. Osmehujem im se, a jednom posebno obučenom čoveku kažem:

“Kako ljudi imaju različitu percepciju vremena. Vi u džemperu, a ja bosa.” Nešto mi je odgovorio, ali nije se nasmejao. Nije dozvolio upad preko granice svoje realnosti. Nema veze, živ je.

I muzika. Duboka, divna, prodorna. Nikako slika mojih osećanja. Samo pokret i divljenje. Vožnja. I to ona kad nisam ja za volanom, nego opuštena i puna poverenja sedim na zadnjem sedištu. Vozim se. Uzdišem. Rasplačem se. Zacerekam se. Komentarišem glasno.  Reagujem na sve što prođe kroz mene tokom vožnje.

Sve što me boli i dalje boli. Bol ne gubi svoju ubodnu moć. Ni preplavljujuću. Samo ja više nemam moć da se oduprem, pobunim, naljutim, smislim neku akciju. Prepuštena sam. Zahvalna sam. U milosti sam. Puna ljubavi. Osetim magiju isceljenja, podignem glavu i osmehnem se široko i blentavo, dok mi suze pune uši. Odmah zatim, nos mi puni papirnu maramicu. I da, ne izlazim nikud bez rolne toalet papira, da ne bih opet dovodila u nepriliku ljubaznu radnicu u kafiću, koja je pre neki dan morala da skokne do trafike po maramice. Plakanje u kafeu neobično pojačava divan ukus hladne nes kafe.

A kad izbacim socijalne delove ove rečenice, ostaje terapeutska suština.

Plakanje neobično pojačava.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice