Ne opirem se. Ili je možda i to prepuštanje neki otpor. Pokušavam da sačuvam svoja zadovoljstva, dok se gomilaju dužnosti, apsorbuju me i upotrebljavaju kao realizatora. Da bih realizovala ovu strogu realnost, zamišljam da mi treba neki deo mene potpuno lud, neopterećen i slobodan. To je možda istina. Ali nije realno.
Realnost je apsolutizam sadašnjeg trenutka. Više intenzitet nego trajanje. Sušta realizacija. Traži fokus, pažnju, posvećenost, povišen nivo svesnosti. Traži od mene moj način. A moj način nije strog, nego je ležeran. I zato, moja realnost bez otklona traje sve dok sam budna. Ponekad i u snu. Ja ne mogu da manje maštam, zato što više radim. Ne mogu manje da osećam slobodu i polet, zato što je dobar deo onog što radim pisanje. Ne mogu ni manje da čitam, zato što više pišem. Samo mogu sve odjednom, kao deo istog procesa realizacije.
Za maksimalnu realnost nije važno koliko je moj dan dobar ili bedan. Važno da je ispunjen, realizovan, proživljen u svakom trenutku. Juče sam imala baš dobar dan. Osećala sam onu slatku rasterećenost i uživanje u realizaciji. Prekjuče sam nešto slavila, bio je to isto baš dobar dan. Dalje od toga unazad, ne pamtim. Znam da su neki loši, teški, zli i bedni dani trajali mnogo duže nego ovi dobri. Oni se časkom potroše.
Da li je to do intenziteta? Ili do uživanja u intenzitetu, za razliku od trpljenja intenziteta?
Samo što to nije važno. Osim meni.
Maksimalna realnost je zadovoljena. To je važno.
Realnost me uvodi u novo životno doba, menja mi prioritete, uči me kako da brže učim usput. Još uvek sam iznenađena. Iako sam uvek znala da sam luda koliko i odgovorna, slobodna koliko i svesna rokova. Nikada nisam imala problema sa paradoksima realnosti. Uvek sam im dozvoljavala da me apsorbuju. Nisam se opirala.
Osim ako je svesnost najveći otpor koji čovek može da pruži svakom pritisku.
