Cigla u glavi: Mi smo ti koje smo čekali

Cigla u glavi: Mi smo ti koje smo čekali

Marčelo je proslavio desetogodišnjicu Koncertom (mora veliko K, da bi bilo jasno kako to nije samo neki koncert) u Domu omladine i to slavlje, koje je potrajalo oko tri sata, u nekoliko navrata je ličilo na dizanje revolucije.

Ovo neće biti izveštaj o koncertu, jer ako ste ga propustili, verovatno i nemate osećaj da ste nešto propustili.

Ah, koliko stvari dnevno propuštamo, zamotani u maglu samodovoljnosti?

Pa koliko propuštamo, zarobljeni u magli straha i beznađa?

Onoliko koliko živimo u magli bilo čega.

Iako je na Koncertu bilo prilično one koncertne magluštine sa scene, uopšte nije pomogla u odbrani od revolucije, koja je gruvala iz svih oružja. I ne samo zbog tekstova, nego i zbog vojske na stejdžu, jer je Marko doveo na slavlje valjda sve svoje prijatelje i saradnike iz raznih perioda, a svako je dao sve od sebe. Na momente je bilo toliko strašno da sam se pitala šta će biti posle, kad izađem napolje? Dovoljno sam matora da sam znala da će napolju sve biti isto kao pre Koncerta, a svaki moj matori atom dovoljno natopljen mladošću, da sam znala i to koliko ću biti razočarana što napolju ništa ne gori.

Ne mogu da kažem da je Frenki bio upečatljiviji od ostalih, ali iz nekog razloga, kad sam u ovoj pesmi čula rečenicu (iako je to možda bio stih) mi smo ti koje smo čekali, osetila sam poziv, kao da sam konjica koja je čula trubu. Bilo je ogromno mnogo drugih stihova koji dižu revoluciju, ali ovaj je uradio mene.

Ne znam šta su shvatila sva ona deca, ali važno je da su sve upila, pa će shvatiti malo kasnije. Mladost ima antagonističku potrebu da uranja u maglu, tražeći svetlost, da se zaleće u laž, zaklinjući se u istinu, mladost oseća sve, ali ne razlikuje osećaje. Sve nosi.

Izlagala bih mladost uticaju Koncerta jednom nedeljno, sve dok ne poraste toliko da sama pravi koncerte.

Posle mnogo izloženosti revolucionarnim istinama, neka mladost će morati da proradi.

Mislim na istinu, na svest, na saznanje da si ovog momenta ti taj koji nosi baklju. Marčelo je ne ispušta nijednog momenta.

U mom srcu, Marko izaziva ponos do suza i osmeh do ušiju. Moja mladost je bila izložena uticaju EKV revolucije, a Marčelo je već sada toliko veliki koliko je Milan bio na kraju. Ta veza nije poređenje, to je kompliment Marčelu, koliko i odavanje počasti Milanu.

Za mene, beskompromisno gruvanje Marčelovog slavljeničkog koncerta u Domu omladine, bilo je počasni plotun EKV-u, koji sam nekada davno slušala na tom istom mestu, kao deo tadašnje mladosti koja se izlaže revolucionarnim uticajima.

Ja živim i svedočim.

Usuđujem se da mrtvo i živo stavim jedno pored drugog i kažem da je to isto. Jer je istina.

Marčelo neće sagoreti u svom stvaranju, neće podići revoluciju koja će ga pojesti, zato što je revolucija on lično.

On će se oženiti i imati decu i produbiti i proširiti stvaralačku revolucionarnost, onako kako bude produbljivao i proširivao svoje soptveno životno iskustvo.

Matora je prorekla.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.