Srela sam skoro staru ljubav. Stariju od mene. Nisam ga prepoznala. Ali setila sam se ljubavi, čim je on prepoznao mene. I to je ta ista ljubav. Kad umete da se raznesete ljubavlju sa 14, nikad ne zaboravite. Uvek tražite samo takvu ljubav. Uporno, ludački, posvećeno, rizikujući neprestano da možda nikad.

Imala sam sreće, rekla bih. Možda je to neka sasvim mala sreća, ali svakako je veća od moje najveće pameti. I zahvalna sam. Skromna sam, znam, ali ta skromnost je blistavija od najrazmetljivije raskoši. Mislim, među svim skromnim osobama, ja sam najskromnija. Nisam tražila ništa više, nego ostvarenje tinejdžerskog sna. Divnog momka, samosvesnog, drskog i bezobraznog, talentovanog, vatrenog, spremnog da traži, daje, uzvraća. Da izaziva i odgovara na izazov. Da me prozove i isprovocira. Zanese i raznese. Da me uteši. Da zaspi u mom zagrljaju, a kad pokušam da se izvučem i ostavim ga da spava, stisne me i žmureći kaže: “Gde ćeš?”

Samo toliko. Neskromno?

E pa, sa 14 nisam to sve znala, samo sam osećala. Trideset godina kasnije znam. I osećam i dobijam. I ne kažem “napokon!” niti “tek sad!”, ne trijumfujem i ne žalim za mladošću. Samo sam, susrevši staru ljubav i grleći ga oduševljeno htela da kažem: “Hvala ti, hvala ti, hvala ti, beskrajno ti hvala što si me ostavio da čeznem i tragam.” Ali to se ne govori kad nekog sretneš posle 100 godina, osim ako nisi mnogo lud, pa sam samo rekla: “To si ti! Super mi izgledaš!” To je dovoljno skromno, mislim.

Nisam osetila ništa prema njemu. Ali prema svojoj staroj ljubavi prema njemu osetila sam najdublje poštovanje, najživlju radost i najdublju zahvalnost. Njemu nemam ništa da kažem, ali mojoj ljubavi posvećujem pesme, svoje i one druge, isto moje, samo istije – uz koje se srce cepalo od bola i krpilo rešenošću, raspadalo od čežnje i isceljivalo razumevanjem, krvarilo od nemanja i poraslo veće, mudrije i srećnije od mene. Sposobno da rizikuje čekanje zauvek.

Ono što dobijem baš je ono što zaslužujem. I to možda nikad nije baš ono što sam želela. Onaj o kome sam godinama maštala. A možda ni onaj sledeći, zbog koga sam prestala da maštam. Ni onaj, s kojim sam se sudarila na putevima realnosti. Ni onaj, koji je bio toliko lep da sam opet počela da maštam. I kad je maštanje pogodilo frekvenciju stvarnosti, stara ljubav se pojavila. Da mi kaže kako je to ona ista ljubav, kao sad. Samo istija. Da mi prošapuće ultimativne reči nade “možda nikad”… Nikad zauvek. Ali zato sada, sada je beskrajna pukotina u večnosti. Znam, osećam. Činim. Ogromno sam veća od svega što sam do sada bila. Dođe mi da padnem na kolena i pomolim se, ali to rade samo mnogo ludi, pa zato samo šapućem najutešniju mantru na svetu “možda nikad, možda nikad, možda nikad”… više u ovom životu. I zato sada sve.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice