Ako možda ne mislite da horor ima i svetlu stranu, zajebali ste se. Ono pozitivno, bezbedno i benigno je što je horor izmišljen i dešava se na filmu, u knjigama, u najgorem slučaju najbližem realnosti – u snovima. Definitivno najstrašniji horor na filmu, za mene je kad matori Fredi Kruger (Freddy Krueger) uđe u san i jebe vam kevu, jer je on ćale u realnosti snova, iz kojih ne možete da se probudite sa vriskom. Ili da se uopšte probudite, na bilo koji način. A najbolja provala na svetu mi je kad je moju sestru društvo odvelo u bioskop na prevaru, rekavši joj da se film zove “Bolnica radosti”. Jeste se čudila, ali nasela je, sirota. Pola vremena provela je zgrčena na sedištu, dovikujući iza šaka pritisnutih na lice: “Je l’ prošlo?”. Svetla strana horora je, takođe, odlična muzika, koja mi je ovih dana legla k’o dupe na nošu – apsolutno adekvatno poređenje sa mojim mračnim, odlučnim i neodložnim raspoloženjem.

E, pravi horor nije vezan ni za tikve, ni za Noć veštica, ni za Ulicu brestova. Veliki vrući mrak i okrutno hladno zlo, spojeni kao nokat i zanoktica u krvavoj netrpeljivosti (ovo nećete razumeti, ako nemate običaj da odgrizete pola centimetra kože zajedno sa zanokticom i uzgajate upaljene krvareće rupe uz svoje, inače uredne, nokte), otporni su na svetlost dana, odlično se uklapaju u snove i, uopšte, neometano vas kinje 24/7, kad naiđe takav period. Znači, mračna strana horora je kad siđe sa filma i preseli se u krv i meso. I navede vas da malo češće, bešnje i krvavije odgrizate svoje zanoktice. Da osećate vulkanski bes, koji jedino može da ugasi prizor nečije (tačno određene) glave kako se kotrlja sa panja širom otvorenih očiju, dok se krv cedi sa vaše sekire i prska okolo iz presečenih vratnih arterija. Izdaja! Pobuna! Smrt! Grozne reči izlaze iz usta i predstavljaju samo senku plamena koji grozno prži negde u stomaku. I onda naletite na pesmu koja tačno, ali tačno, najšturijim rečima opisuje vaš lični horor.

“Što se čudiš dušo? Mi žene ne trpimo izdaju. On te izda i ti želiš njegovu krv. To je normalno”, reče moja prijateljica, komentarišući moju zgroženost nad sopstvenim mračnim tunelom sa izlazom na groblje kućnih ljubimaca, kao da od takvih horora žene pate kao od PMS-a. Šta je, bre, tu normalno? To što želiš nekog da povrediš, razdrndaš, krvi mu se napiješ, a zatim ga dezintegrišeš na vrlo bolan način? Jedino normalno u tom ludilu je osećanje da uopšte nisam normalna, da mi je loše i da ne želim tako da se osećam. Znači, potreba da izađem iz tunela, protrčim kroz groblje i zaletim se u prvu livadu, drvo, reku ili smet, bilo šta prirodno i elementarno. Neka me neko isključi, pobogu, ne mogu da čekam.

I tako, kad bih napisala priču o mračnoj strani horora, morala bih da govorim o nagomilavanju besa, koji je suštinski sadržan u reči “bespomoćan”, o pokušaju pregovaranja sa zlom, iako znam da se to ne radi (jer ne radi), o suočavanju sa sopstvenom senkom, pet puta većom od mene koja ume da priguši svaku svetlost pet puta veću od sebe, o razornosti energije koja čvrsto uplete par glavnih likova horor priče, o snovima iz kojih se probudite žigosani, o naizmeničnoj potrebi da sečete vene i vratove. Pa nema potrebe da vas plašim. Reći ću vam opet ono bolje: Kraj priče ne može biti srećan, ali glavni likovi mogu. Kad reše da više neće da učestvuju u hororu, da ga hrane svojom krvlju i puštaju ga da se baškari u tkivu. Kad pređu preko klimavog mosta iznad besne bujice, koji vodi pravo u Drakulin zamak i otkriju da su njih dvoje tamo jedina hrana i sete se ko su i zašto su. E, onda se zgrabe za ruke i pomognu jedno drugom u bekstvu iz zamke horora. Promene priču. I opet pronađu svetlu stranu horora.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice