Cigla u glavi: Ne mari za to

Cigla u glavi: Ne mari za to

Koliko krajeva ima jedna ljubav? Koliko ljubavi ima u jednom kraju? A u drugom? Koliko razlike s kraja na kraj u odnosu na početak? I da li je sredina najukusnija? Ili je korica slađa? Da je ljubav hleb, moja bi bila raženi dvopek. Ali osećanja se obično tiču gladi i najjača su na prazan stomak. Onda srce ima mesta da se raširi, raspulsira i raznese svuda po meni. Osećanja voze i gaze pešake. Ludača je za volanom, pazite se sinovi! Zaleće se u vaše zidove i razvaljuje ih. A onda se cigle njoj obruše na glavu. Cigla po cigla po glavi, tone srušenih građevina. Jer samo tako ima dovoljno materijala za ciglu u glavi.

Puna sam praznine. Prazna sam do vrha. Moj dijagnostičar mi reče “poaleksinila si”, a ubrzo zatim me upozorio da sam mračna i da moram pod hitno da se zaljubim. Sićušni ego pod najsvežijim ruševinama ciči iz oblaka ciglene prašine: “Ali, jesam!”

Šta bre jesam?! Jesam poaleksinila, i jesam mračna, i jesam zaljubljena? Hmm…

Ovo prvo mi pripisuju svi koji me znaju, kao, bila sam baš mnogo luda, a sad sam došla k sebi. Otreznila se od strasti, dozvala od zova smrtonosnih sirena suludih osećanja. Možda jesam. A možda samo tako izgledam. Zaljubljena? Oh, pa to je pitanje časti! Valjda sam uvek zaljubljena. Ako ne u nekog, onda u nešto, ako ne iz ludila, onda iz principa. Ali stvarno, stvarno, stvarno – jesam li ili nisam? Ako sada počnem o relativnosti stvarnosti i o različitim realnostima, slagaću, osećam. Znači, stvarno sam mračna. Tužna sam, opraštam se. U oproštaj unosim svu snagu emocija, ali to nije zaljubljenost. To je arhiviranje. Tetoviranje svake ćelije sposobne da oseća. Velikim crvenim slovima, oivičenim crnim. Jebeno boli.

“Ništa više ne znam o ljubavi”, reče mi prijateljica. I ja se duboko klanjam mudrosti njenih reči. Ona je srećna, pa je zbunjena, jer je sreća tako različita od svega što je želela da ta sreća bude. Dobila je ono što joj je potrebno, a ne ono što je zamišljala da želi. I sad je zbunjena i srećna, kaže, bolje nego svevideća i nesrećna. Produbljujem naklon. Tako se služi ljubavi.

Skromno izjavljujem da ni ja više ništa ne znam o ljubavi. Ne zato da bih se ogrejala na slavi mudrosti moje prijateljice, kao, šta sam ja manje pametna od nje, nego zato što je to istina, ali sa drugog kraja.

Ona ništa ne zna sa kraja početka. Ja ništa ne znam s početka kraja. Nije igra reči. Stvarno je. Sredina je za bezube. O, kad bi ljubav bila raženi dvopek, kako bih se slatko najela!

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.