Cigla u glavi: Obične razarajuće pesme

Cigla u glavi: Obične razarajuće pesme

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.

Trošeći sopstvene telesne zalihe spida u koji sam, poput Obeliksa u kazanče čarobnog napitka, upala još kao beba, otkrila sam, takođe, i izvor nepresušne radosti u vožnji formulom nepotrošene muzike, petljom proživljenih osećanja koja me nikada nisu napustila. Upućeni tvrde da je ovo jedna od najboljih ljubavnih pesama dvadesetog veka, a ja tvrdim da je najveća istina da ćete nekog koga volite pustiti da ode.

Dok sam smišljala plejliste za svoje radio emisije, često sam se raspravljala sa mojim najdražim kolegom Prijateljem, rekla bih velikim poznavaocem muzike, da mi njegova skromnost to ne zabranjuje, oko toga kako to, dođavola, ređam pesme koje nemaju veze ni žanrovski, ni po vremenu u kome su nastale, ni uticajima koje trpe i blablabla, ostale dubokoinformacione stvari. Najviše ga je nerviralo kad mu onako bezobrazno kažem “bre, Prijatelju, ti kad biraš muziku, ljudi misle da dva sata slušaju jednu istu stvar. Ja se vodim samo osećanjem i doživljajem, jebe mi se da l’ gitare ili elektronike”. I tako ’ladno stavim sledeću moju omiljenu:

Nikad nisam odobravala pojam “psihodelično” koji se odnosi na muziku. Mislim, šta to znači? Da su autori koristili psihoaktivne supstance dok su stvarali ili da je upravo ta muzika psihoaktivna supstanca, koja u mozgu slušaoca izaziva halucinogene efekte? Psihodelično deli psihu? Na koliko delova i kakvog to uopšte efekta ima, kad je psiha samo manji deo bića? Da li to podrazumeva da nismo ludi dok se ne navučemo na prave stvari? Ili da od najbolje muzike ljudi polude? Poznajem malo celovitih ljudi, sposobnih da integrišu svoja iskustva i produbljuju svoju svest (koja uključuje psihu kao jedan deo) i njima nikada nije naškodila nijedna droga i nijedna pesma i, uopšte, svako iskušenje shvataju kao integralni deo dragocenog životnog iskustva. Njima posvećujem jednu od tripoznijih pesama, inače vrlo psihodeličnih The Doorsa:

I taman kad svi pomisle da su uhvatili neki sklad u mom muzičkom izboru, ja odlepim i odvrnem The Prodigy.

A ako vam kažem da meni ovo zvuči kao crkvena zvona, kao slavuji i žabe, mačke i ljubavni uzdasi, kao obrušavanje olujnog neba, Om Nama Narayana… hoćete li znati kako se osećam? Ili ćete osetiti ono što znam? Kako vam radi um? Moj zajaši besnog konja psihe i galopira ka obzorju svesti, sa ludačkim kezom urezanim vetrom u lice, koji tera potoke suza iz spoljašnjih uglova očiju da se sliju iza ušiju u kičmenu zmiju. Psihodelija? Ma jok, iskustvo.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.