Cigla u glavi: Orgazam na struju

Cigla u glavi: Orgazam na struju

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.

Negde u vreme kad mi se rasvetlio pojam orgazma, saznala sam da postoji i električni. “Do jaja im je ime”, pomislila bih da sam baratala pojmom “do jaja”. Ovako sam samo pomislila kako imaju odlično i baš provokativno ime. I onda me, naravno, moja sestra Tanja odvela na koncert u Pionir, pa smo posle komentarisale kako Gile uopšte nije ružan, nego je baš seksi i nekako mračan. A pošto je u to vreme to isto mislila i užasno gotivna i vrlo popularna Duca (voditeljka Dubravka Marković), pazarile smo Gileta skupa sa orgazmom kao vrlo kul pojavu. Jeste da posle “Neba” i “Krokodila” nisu imali neke baš jako mračne ili jako guruovske ili jako kul pesme (možda “Kapetan Esid”), ali đuskalo se kako bubanj kaže.

Prošlo je otada tridesetak godina i možda se nikada ne bih setila tog detalja izgradnje mog muzičkog i kosijanerskog ukusa. Eh, retko sam omašila sa muzikom… a ove tačkice sadrže sve suprotno kad su kosijaneri u pitanju. Elem, u moj zavejani grad u srcu Pomoravlja (‘ćin, što bi rek’o Marčelo), u moj omiljeni klub, koji se u svim mojim pisanijama zove Rupa ili Oganj, a u stvarnosti se zove ex Fontana, dođoše – pravo iz prošlog veka, iz tinejdžerskih tripova, a možda i iz nekog drugog sveta. Električni orgazam, prvi put (i ne sumnjam, poslednji) u vašem gradu, rajo! A raje nigde. Stotinak ljudi, uglavnom iz okolnih gradova, ‘ćin se smrz’o valjda. Ali ja sam bila tu, u prvom redu. Čak nisam bila ni najmatorija na koncertu, pri čemu ne mislim na članove benda. Gledam one matore likove, basista tanak k’o grančica, nema ni jedan zub u glavi, a zub vremena i te kako ima njegovu glavu u svojoj torbi i eh, ne samo njegovu… Pa mi se malo plače. Ali ta vrsta sentimenta je tipična za izlazak iz puberteta. Gile… mekši nekako. Nemračan. Možda zato što je sed i što je tata i muž. Ne da nije ružan, nego je baš onako produhovljeno lep. Ali to je bog namenio gotovo svim visokim, ružnjikavim, mršavim i žilavim muškarcima u matorosti. Gledam ih kako odrađuju koncert, naročito one stare stvari. Ali sviraju i nove, sa malo više srca. Sa albuma odličnog imena “To što vidiš, to i jeste”. I sve su bolje nego one nekad. Osim “Neba”.

Posle svake pesme, tokom aplauza, neko vikne “nebo!!!”, ali Orgazam ne ispunjava muzičke želje, ili prosto ne jebe retke fanove. Meni nebo nije nedostajalo. Super sam se radovala što su matori muzičari živi i što tako iskusno praše, malo sam tugovala zbog momenta raskoraka među vekovima, pa se opet radovala što su im nove pesme tako dobre. I još sam se setila da sam ja, u stvari, potrošila nebo kad mu je bilo vreme, tinejdžersko i buntovničko, pa mi sada ne treba. Stavila sam ga na početak pismenog zadatka iz srpskog u trećoj godini srednje i napisala nešto vrlo provokativno, što se završavalo sa (pazi kad se sećam) “...ovakva moja razmišljanja verovatno vređaju ustajale mozgove, navikle da žive po šablonima”. Profanka se osetila prozvanom i nacrtala mi veliku crvenu trojku, overivši dokument mog bunta, koji je tog momenta postao legitiman zauvek. Hvala, profesorka.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.