Cigla u glavi: Pank, grupnjak i audio trake

Cigla u glavi: Pank, grupnjak i audio trake

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.

Znate, kad živite u Crnogradu – svakom gradu koji nije Beograd (kako je to prepametno smislio Marčelo, moj crnosugrađanin i car svemira), onda imate ekipu od dvadesetak ljudi koji se, okupljajući podmladak, bave alternativnim muzičkim i filozofskim obrazovanjem samih sebe. Gitare i kasete. Hipi dolina (četiri klupe pod kestenovima – peta je uvek bila razvaljena), žurke kod mene (podmlatka) leti kad matorci odu i kod pokojnog Paje (pankera) u svako doba – jer je gajba bila velika, a matorci često odsutni. Tih dvadesetak ljudi delilo se prema muzičkom ukusu na hipike, pankere i atomce. Ovi poslednji su bili fanovi Atomskog skloništa i nijedan od njih mi nikad nije bio momak, jer ne mogu da smislim Sklonište, kao ni Smak.

Oni sa skupljim ulaznicama odmah će oceniti šta u oba slučaja izaziva moju averziju – grozni tekstovi! Loša poezija, seljačka, fuj. Mislim, ’ajde samo pomislite na bilo koji tekst EKV-a ili Štulića i uporedite ga sa “Vaginalnom manipulacijom” i “Dairama”! Bez obzira, ekipa je bila celovita, i ja sam, zajedno sa još par hipika i pankera, išla sa atomcima na koncert Atomaca, nekog leta, na Zvezdinom stadionu, čini mi se. Kad je, za koju godinu, ekipa malo uznapredovala – saznajno, intelektualno i emotivno – svi smo sve nas nazivali pankerima – to je bilo zezanje i sarkazam i crnogradski brend. Panker koji je uvek bio panker, bio je Paja Panker, koji je tada duvao lepak i bio živ. Glavna faca među pankerima ipak je bio Đubre (aha, pravi pankerski nadimak), koji je jednom doneo kasetu da pustimo na žuraji kod Paje.

E, sad ćemo malo da slušamo Violent Femmes”, objavio je Đubre i tada sam prvi put čula ovo:

Dok sam upijala novi zvuk, koji sam odmah prepoznala kao ultimativno kul (jebote, u svakoj Cigli barem dvaput nešto kul-iram) zajedno sa Dragančetom (hipi podmladak) i još nekoliko likova koji su bili manjina manjine naše male ekipe, nekoliko momaka (pretežno atomci) obletalo je oko neke ženske osobe koju je doveo ne znam ko, ali taj je znao zašto. Njoj svakako nije bilo mesto među nama, videlo se iz aviona. A ja sam tada baš onako jasno shvatila snagu i nezadrživost prostaštva, udruženu sa nagonima.

Dakle – plava, bujna, sisata, rozikaste kože, rumenih usana, raskopčana, iks nogu, tupavog izraza lica, bezbojnih očiju ženka, podigla je testosteronski cunami u sedamdesetak kvadrata žurajnog prostora. A onda je otišla u malu sobu sa jednim likom (atomcem). A onda im se pridružio još jedan (atomac). I tako. Nekoliko njih. Čudilo me to. Ali sa njima je u maloj sobi bio i Dex sa foto-aparatom. Osim te lake pornografije, u to doba nastale su i njegove najbolje fotografije, koje su čekale više od dvadeset godina da fotografska umetnost proširi granice percepcije. I tako, dok je grupni foto-sešn slao pornografske vibracije kroz vrata male sobe, Draganče, Đubre i ja smo se oduševljavali:

U stilu odgovornosti prema andergraund alternativi, koju je tvrdo furala manjina manjine crnogradskih pankera, te večeri sam nosila donji deo muške pidžame. Obična bela pamučna pidžama sa nekakvim uzdužnim printom od braon kružića i osmouglova, bela košulja, raznobojne drvene perle, koje su visile, i debele drvene narukvice, koje su zveckale. Draganče je pažljivo proučavao moj stajling, a onda konstatovao: “Lepo izgledaš. Ali uzalud.” O, kako tačno! Smejali smo se. Napaljeni džukci bavili su se ženskim komadom mesa, Đubre me nije gledao, Paja je jurcao – ko zna šta je tripovao i koliko mu je bilo dobro. Godinama kasnije, ti ljudi su postali moji bliski prijatelji i zauvek ih volim. I žive i mrtve. Kao što atomce zauvek ne gotivim, ali ih pamtim i respektujem kao deo svog odrastanja koji mi je pomogao da napravim razliku. I žive i mrtve. Da znate samo koliko je mrtvih! Neću da lamentiram, ali od svih, zauvek će mi nedostajati samo Paja Panker. I onda pustim Femse i lepo odživim čitav film – kasetu u Đubretovoj ruci, Dexa sa foto-aparatom i pripitim sjajem u očima, čopor atomaca u naporu vaginalne manipulacije, nas nekoliko budala koje tripuju da u Crnogradu ima svetlosti… E moj ‘ćine, veliko ti je groblje, a srca nemaš. Ono je i dalje samo za budale.

Barem smo uvek slušali najbolju muziku.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.