Cigla u glavi: Pozlatila mi se

Cigla u glavi: Pozlatila mi se

Reči su magija. Hvataju slike, osećanja, stanja, želje i potrebe i zakucavaju ih crno na belo, izlažući se magnetnom uticaju kosmosa. Ukjučujući sunčeve oluje, crne rupe i sve resto. Samo prave reči imaju tu moć. Lažne reči prenose konfuzne poruke i nemaju magičnu snagu, osim što vam pakuju karmičke dugove lažljivca.

Zato su mi sada potrebne one najjednostavnije i najiskrenije reči, sa snagom da dozovu obasipanje zvezdanim prahom, umesto uobičajenom kišom meteora. Treba da ih izvučem iz najosetljvijeg dela svoje duše, onog koji se krije iza svojih telohranitelja – snage i hrabrosti, koji se odmah biju, čak i pre nego što su izazvani. Zato što za snagu ne treba pamet, a za hrabrost je ona upravo kontraindikovana. Ono što brane, onaj mali plamteći dijamant, koji sija i gori, uprkos stidljivosti, ušuškan u crveni somot aritmije, taj sada hoće nešto da kaže.

Osećam da plamtim celim bićem, kao bela svetlost izobilja, ljuštim sve zaštitne slojeve i dopuštam da vide svi plemeniti, posvećeni, otvoreni, oni koje ljubav čini boljima i koji svojim disanjem neutrališu otrove uma. Izlažem se, poklanjam se i klanjam se. Uvek sklona da u ljudima vidim najbolje, otvaram vrata svoje riznice. Zato što je tom blagu suđeno da se rasipa i puni putem rasipanja. Pozivam povezane sa nepresušnim izvorom na kupanje pod vodopadima zlatne radosti. Zaplašenima je čak i slučajno škropljenje ravno čudu, u koje žele, a ne mogu da poveruju. Ne trebaju mi vernici, nego iskustvenici. Neću one što se nadaju, već one što saznaju.

Upoznala sam svako strašno, iskrivljeno i na druge načine maskirano lice ljubavi. Nisam se uplašila, nisam ustuknula. Ali to je lako. Sada hoću ono teže. Ono poznato, prisno, meko i nasmešeno lice radosti, uživanja, blagostanja. U njega imam poverenja, na njega računam, njega dozivam kad sam uznemirena. Vidi me. Gola sam kao slonova kost. Ne zastrašuj me tim kreveljenjem, jer mene jedino istinski plaši kad osetim koliko si mi potreban. Ne dozvoli da ti pobegnem, promaknem, prestanem. Sklopi dlanove pred grudima i shvati da nisi umanjen zahvalnošću i pitomošću, nego uvećan beskrajnim odsjajem u bezbrojnim stranicama izloženog dijamanta. Primi poklon.

Igra duge na staklenim perlama. Raskoš međusobnosti. Prisnost poznavanja onog što krijemo od svih ostalih. Sposobnost darovanja dragocenosti, umetnost primanja ljubavi. Jezgro mira i ravnoteže usred tornada. Mozak raznet eksplozijom emocija saznao je šta je veće i vrednije od ludačkog uzleta. Toplina i pripadnost.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.