Cigla u glavi: Radim u rudniku

Cigla u glavi: Radim u rudniku

Kopam u mraku. Silne podzemne tunele sam već ispovezivala u sistem, poduprla im zidove i povadila blago.

Blago meni.

Nikad ne izađem iz rudnika praznih ruku.

I najmanji svetlucavi kamenčić vredan je mučnog i dugotrajnog kopanja.

I šta radim sa tim silnim iskopinama?

Pa imam riznicu. Izložba je stalno otvorena i stalno se dopunjava.

Samo, da li je to samo rudnik dijamanata, ili gvožđa, ili bakra, ponekad srebra?

Sanjam o zlatnoj žili, a najviše što sam pronašla je po neki grumenčić.

Kad uopšte stižem da sanjam, kad kopam i u snu?

Moj pijuk i čekić su moja volja i upornost. Rudarska lampica je moja intuicija, a boca sa kiseonikom za neispitane dubine, iskustvo u samospoznaji.

Kopam stalno. Nekad udaram, razbijam i razvaljujem, nekad samo kuckam i osluškujem.

Nekad mi odron zatrpa svaki izlaz, pa samo plitko dišem i pokušavam da ostanem živa.

Kad ispod odrona izvučem živu glavu, promućkam je i osetim da mentalne povrede nisu oštetile alat, vratim se u okno i nastavim.

Ako ustanovim da mi se skršio pijuk, posežem za alternativnim alatima. Kopam rukama. Više razgrćem nego što kopam, ali radim nešto. Ako mi se razbije lampa, ne pokušavam da razumom osvetlim put. Pipam u mraku. Nešto će zasvetlucati odnekud i lampa će proraditi u nekom trenutku.

Ako potrošim kiseonik, kopam na dah. Nema pauze, naročito nema pauze tokom bolovanja. Dapače, bolovanje služi za provetravanje starih tunela.

Svi moji patuljci stalno su uposleni. Jer iskopavanje rudnog bogatstva iz okna podsvesti nije samo smisao života, nego i način.

Izložba eksponata je samo nužni sled iskopavanja. Ako moram da pronalazim, moram i da se bakćem sa pronađenim. Ako iskopine ne držim izložene, svetlu, ljudima, vetru, vremenu, onda uzalud i način i smisao.

Takva mi je karma. Neko pijucka kaficu u pauzi između telefoniranja, neko kopa po arhivi, a neko arhivira.

Dok ja kopam po difoltu i nikad se ne zapitam čemu i dokle.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.