Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.

Kad pričam o nečemu što se dogodilo, recimo, 1994, obavezno kažem “pa to je bilo skoro”, iako su devedesete bile prošlog veka, a od prošlog veka je prošla cela decenija – ovu siću od godinu, dve, tri, moje čulo za linearno vreme uopšte ne registruje. I onda u nekom razgovoru kontam da većina ljudi starijih od 20 godina pati od sindroma “kao da je bilo juče”. Ipak, 1994. godine bila sam vrlo mlada, bez iskustva braka i majčinstva, a to je, sa iskustvene distance, bilo jako, jako davno. Radila sam na radiju i vodila neku sumanutu emisiju “Dolče vita”, u kojoj su filozofija i populistička psihologija pljuštale poput kiše od žaba i koju su neki ljudi voleli da slušaju, nemam pojma zašto. Verovatno zato što sam ja mnogo volela da njamke u mikrofon. A možda i zbog muzike.

Plejboj mi se potpuno uklapao u kenjažu o nepodnošljivoj lakoći postojanja, o ultimativnoj strasti koja istim putem vodi u ludilo i prosvetljenje, o grabljenju trenutka, odgovaranju na izazove, življenju u sada, prihvatanju svega što jeste, voljenju sebe, uživanju u slatkoći života. Ili je to bila priča o onoj čaši što se još nije našao baja koji će popiti samo polupunu medovinu, bez zagorčavanja polupraznom žučevinom? Ali se zato mnoga duša ubila pokušavajući, a najviše su se trudili kroz nos i kroz venu? Šablon, kako god. I kad mrziš kliše, bežeći od klišea upadaš u kliše bežanja od klišea. Zato grizi metak, bejbe, to je kul.

Mnoge mnogo dobre pesme govore o rokanju, jebi ga. Mnogi mnogo dobri ljudi poživeli su taman toliko da napišu neke mnogo dobre pesme o onome što ih ubija. Ne mogu da budem mnogo tužna sada. Uostalom, ako čovek izgara, sve je u redu. U redu je da izgori. Prirodno je. Ziheraši nek crknu. Ali oni neće, znam, crkavaju samo ovi što izgaraju. Znam neke što su se “skinuli” 200 puta. I 201. put se opet navukli. Zamorno. To čak nije ni održavanje čaše medožučnog koktela u polupunom stanju. To je sranje. Znam neke što su navučeni na stvari gore od droge. Nema “skidanja”, nema uspeha, nema pomoći. Ljubav je najgora navlaka. Kad jednom provališ kako to vozi, ne želiš da se “skineš”, po cenu života. Osim što si uvek spreman da se skineš.

Ali ako ste navučeni na silu ljubavi, rizikujete da nemate sa kim da delite špric, a da ipak fasujete sidu. Nema usamljenije usamljenosti od one u ljubavnoga ovisnika prinuđenog da troši sečenu gudru osrednjeg kvaliteta. Umesto da lebdim među zvezdama poznatog svemira, orem dosadnu njivu i nadam se da će mi kukuruz izrasti do neba. Ali to ne biva. Eventualno, mogu da očekujem dobar prinos kokica i da uzdišem dok iskaču iz šerpe, podsećajući me na meteorske kiše u repu komete. I što sam gladnija prave strasti, to sam sitija kokica. Ali ako se ikad “skinem” sa ljubavi, znajte da sam se “skinula” sa života.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice