Ko sam ja? A ko si ti, čoveče, omeđen telom suprotnog pola? Kad otpadnu polno definišuće razlike, ko smo mi, uopšte? Ljudi?

Ljudska bića? Materijalizovani energetski oblici? Koje rađanje uobličava, a smrt razobličava?

Ko uopšte postavlja takva pitanja? Svako?

Šta me određuje kao ljudsko biće, osim telesnog oblika? Razum? Karakter? Psiha? Duša?

Možda slabosti poput nedostatka razuma, manjkavosti karaktera, stepena oštećenja psihe ili diskutabilnost duše?

Svest? Koliki deo pripada svesti, u odnosu na nesvesno?

Jesam li ljudsko biće samo u onoj meri u kojoj osvešćujem nesvesno?

Jesam. Do đavola, jesam.

Ah, pročitajte komentar ove pesme na Youtubeu, onaj sa najviše lajkova, o tome kako je ovo izveštaj koji o ljudima šalje vanzemljakinja Bjork (Björk). Toliko upotpunjuje ovu pesmu, na onaj način na koji tačka ide iza rečenice koja totalno poentira.

Ali, bez obzira na sve moguće tačke iza svih mudrih poenti ovog sveta, nastavljam da se pitam…

Da li su ljudi posegli za svim oblicima umetnosti pokušavajući da dopru do bića u svojoj ljudskosti? Želeći da izraze impulse bića kroz neki oblik, kako bi zatim mogli da ga sagledaju? Malo bolje razumeju? Ali, zašto ljudi stvaraju grozna umetnička dela? Pišu užasne reči? Slikaju krikove? Sviraju nasilje? Čega su to impulsi? Emocija? Da li sarkazam opravdava svaku blasfemiju?

Oh, na ovo poslednje pitanje imam jedan savršeno zadovoljavajući odgovor. Da. Bog ne poznaje sarkazam, ali sarkazam savršeno opravdava nepoznavanje Boga.

Šta može biti neko, ko je ovoliko politički, odnosno verski, nekorektan? Ah, možete da naređate kojekakve osuđujuće epitete, možete ga prokleti, prognati, spaliti i strpati u zatvor. Ali onda me pošaljite zajedno sa njim. Jer ja mislim da se taj neko jedino može nazvati vrlo svesnim. Ako vam je gorčina pljunuta u lice spržila osmeh, a oštrica sarkazma vas obezglavila, blagosloveni ste. Snaga ljudskosti obara s nogu, stvaralaštvo se ne bavi korektnošću nego istinom, grozne pesme su protest svesti zatrpane đubretom građanske vrline. Ko ne poznaje svoju mržnju, prezir, bes, strah i agresiju, može da zamišlja kako je divno ljudsko biće. Ko poznaje, ne mora da zamišlja ništa. Može prosto da bude divno ljudsko biće kad god hoće.

Možda je svest, na kraju, isto što i pad anđela. Prosto znaš i nisi uopšte srećan zbog toga, ali shvataš da je bolje znati.

Ne mislim da je nevinost blagoslovena. Da je znanje grešno. Niti da je ono proterivanje iz raja, zapravo, pad. Ne. Upravo suprotno. Ako ništa ne izgubiš, ako ne zaglibiš u blato, ne uprljaš se iskustvom, ne prihvatiš neprihvatljivo, nikad nećeš posegnuti za nebom. Maštati o letenju. Izgarati u stremljenju da dosegneš svetlost bića kroz maglu ljudskosti.

Tražiti odgovore, zapravo znači postavljati pitanja. Ona nezgodna.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

 

Editors choice