Cigla u glavi: Vanbrodski dnevnik vanzemaljca

Cigla u glavi: Vanbrodski dnevnik vanzemaljca

Šesnaest hiljada sto osamdeset peti dan na planeti Zemlji. Telo boli. U ovom uzrastu ljudi bi trebalo da znaju ko su, šta žele i kuda ih život vodi. To saznanje je povezano sa bolom. Možda zato što ljudi na početku takozvanih srednjih godina obično ne znaju odgovore na prva dva pitanja, a sve bolje shvataju da ih život vodi u smrt. Moja infiltracija u ljudski oblik je uspešna, zahvaljujući upravo ovoj spoznaji u ovom periodu boravka u telu. Saznanje da sam vanzemaljac aktiviralo se postepeno, kroz telesno i mentalno sazrevanje.

Ono što ljudi nazivaju duhovnim rastom, potragom, buđenjem, integracijom, a što bi trebalo da predstavlja sjedinjenje sa kosmičkom prirodom čoveka, meni ne predstavlja problem.

Većina ljudi je na tom velikom putu, međutim, potpuno izgubljena. Kao milioni tek ispiljenih kornjača koje bezglavo hitaju preko peska do bezbednosti u moru – tek poneka stigne na odredište, ostale su samo slastan zalogaj za gladne ptice. Poštovanja dostojna svrha, razume se, ali ljudi ne cene svoju službu u lancu ishrane. To što svojom vitalnom energijom napajaju prirodne resurse, za većinu je izvor užasa u kome ne vide nikakvu, a kamoli višu svrhu.

Mali broj prisutnih u telu smatra da smrt daje smisao životu i u tom duhu, oni veoma cene svoj i svaki drugi oblik života. Koliko sam do sada otkrila, ti malobrojni su takođe infiltrirani u ljudski oblik, sa velikim uspehom.

Telo je proizvedeno sa rokom trajanja. Osećam visok stepen identifikacije sa ovim telom, ali ne tako intenzivan, kao što izgleda osećaju ljudi. Stepen tog intenziteta je povezan sa količinom bola koju telo proizvodi. Ljudi imenuju ovu spregu – nazivaju je egom i veći deo vremena koji provedu na planeti ulože u negovanje i zaštitu ega, jer im je stalno izložen i ugrožen. Sve dosadašnje faze razvoja koje sam provela u telu, idući ka saznanju o tome ko sam, šta želim i kuda me život vodi, donele su podatke dragocene za moju i sve druge vanzemaljske oblike svesti.

Podatke ću izlagati retroaktivno, grupisane onako kako mi omogućava mentalni aparat kojim raspolažem. Ne slažem se sa zadatkom tajnosti. Vreme na planeti Zemlji primiče se trenutku katarze mnogo brže nego što je proračunato i velike su šanse da obelodanjivanje zadatka u ovom trenutku doda potrebnu kap u prepunoj čaši – ljudi imaju divne, veoma verne verbalne prikaze, gotovo poput umetničkih slika za prenos informacija. Dnevnik će od sada biti dostupan nalazačima.


Aleksina Đorđević