Cigla u glavi: Žudnja za ukusom

Cigla u glavi: Žudnja za ukusom

Luda tinejdžerka u mojoj glavi zaljubljena je u demona Srcojetca. Takođe voli da izmišlja modu. Trenutno je moderna žudnja za ukusom. Slanim, metalnim, crvenim ukusom krvi. U stvari, od kad zna za sebe taj ukus je u modi. Sve drugo je anemično i nedovoljno. Tera me da oblačim crvene džempere, da solim hranu i dodajem kečap (koji prezirem). Goni me da idem u teretanu, i dok se ja podsmevam sebi preznojenoj na smešnim spravama, ona procenjuje koliko krvi ima u mišićima okolo. I njoj i meni je svejedno da li nas neko gleda, slušamo bučnu muziku i pratimo ritam. Ova pesma nam je omiljena:

Šta tražimo u teretani? Ukus krvi, naravno. Mada uglavnom nalazimo miris znoja. Njoj ne smeta, a ja sam se navikla. Pustila sam je da vodi. Zbog nečega, u ovom trenutku, ona je moja snaga. A i ja imam sve više mišića. I klinci me dodaju na “Facebooku” i startuju. Četujem dok ona ne izgubi interesovanje, a onda im kažem: “Žao mi je, mi stvarno nemamo zajedničke teme. Ti si dete, a ja sredovečna žena”, i obrišem ih. Moram da ih lažem. Ne mogu prosto da im kažem kako osećam da tu nema krvi. Da nisu moj demon Srcojedac. Da sam luda na toliko načina, koji će ih prepasti na toliko načina. I da ću ih verovatno pojesti. Nemam srca.

Mislim, nemam srca to da im kažem.

Suptilni ton zvona iz pakla, na tragu Srcojetca, za kojim Luda njuši sopstvenu krv, poput  lisice na tragu ranjenog zeca. I kad joj prepustim vođstvo, da vidim hoće li se ovog puta nešto novo desiti, Luda  samo posegne za mojim sopstvenim telesnim iskustvom tinejdžerstva u kome čuvamo žudnju, kao karfiol u tušiji. Večita nevinost, u čežnji za zubima koji otkidaju krvareće komade srca. Jer samo Srcojedac ujeda tako jako, temeljno i divljački da Luda još malo poludi u ekstazi, čiji ukus oseća svim mojim čulima. Ako u dosadi i besmislu dozvolim nekim običnim, zdravim, dobrodušnim zubima da malo zagrizu, Luda se naljuti. Njeno srce može da poraste samo ako se prethodno raskomada. Avaj, to srce pumpa krv kroz moje telo.

I tako ponavljamo tu igru, strastveno poštujući pravila – nikad ne ustukni, uvek se zaleti glavom u zid, dok ne polete cigle ili dok ne prsne glava, krvoločno opijene telesnošću, nevinošću, divljaštvom. Svaki put je prvi put. Drhtanje pred beskonačno nepoznatim, večno prepoznatim, bezvremenim ukusom prve krvi. Svaki put.

Ali ovaj prvi put je bio poslednji. Ne zaričem se, nego predosećam. Umorila sam se od popuštanja detinjarijama. I ne samo ja. Bune se još dve dnevno aktuelne podličnosti, a i one ostale, zapostavljene. Mi smo kao neka porodica Adams u jednom telu. Ludo smo razmazili decu. Ne brine nas to što su im igre krvave, nego što smo svi igračka. Imali smo porodično okupljanje. Zaključeno je da tinejdžerka ima izbor. Može da odraste, da se ubije ili da joj zauvek bude oduzeto pravo dominacije. Ova dva poslednja su, zapravo, jedan isti izbor.

Ne znam šta će biti sa njom. Kao što ne znam ni šta će biti sa mojom snagom.

Ovih dana Luda sanja svog demona i uvija se od bolova. Ne reagujemo. Sama je u ovome, kao i svako od nas u najbolnijim trenucima.

Sama je u meni.

I izgleda da umire prirodnom smrću, od anemije.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.