Čija je ova moja kafa?

Čija je ova moja kafa?

Ako se po jutru dan poznaje, neka jutra treba preskočiti. Prevazići. Prespavati. Početi dan od sredine, a ne od početka.

Samo, to je san. Koji naročito sanjamo kad ustanemo, jer je zvonilo, a napolju mrak. Da li se još nije razdanilo ili je oblačno, ili i jedno i drugo, srcu koje tone, umesto da izranja, nema razlike.

Prvo ne mogu da se setim sna, koji sam htela još malo da zadržim u svesti, jer je bio… bolji. Nešto se dešavalo i nešto sam osećala i nešto je imalo smisla iako je bilo skroz uvrnuto… ah, ne vredi, ne mogu da se setim. I dok bezuspešno grabim komadiće utisaka iz sveta koji me šutnuo u dan, već sam zgrabila lonče, pristavila čaj, uzela kutiju kafe sa police, sipala tri kašičice u džinovsku čašu i uključila mutilicu. Tu negde, dok se diže pena, odustajem od sna i prisećam se dnevnog rasporeda. Kad nalijem mleko i srknem penu, još pre nego što se smestim u fotelju za buđenje i ulogujem se, već sam gotovo prevazišla teskobu još jednog istog jutra.

Dani se okreću suludom brzinom. Svakog petka se iznenadim, kao, ju, već je petak, a svakog ponedeljka se smorim, kao, o ne, opet ponedeljak. Kao da ima neke razlike.

Kad mi pažnja samo malo popusti, u prvim jutarnjim koracima od kreveta do šporeta, prosipam, razbijam, promašujem. Rutina nije dovoljna da mi drži kormilo. Kad mi uspe da odvrtim utiske iz sna, da ih povežem i zadržim, to su najbolja jutra.

кофе пьет Čija je ova moja kafa?

Jutra se ponavljaju po istom rasporedu, dani i nedelje jurcaju preko nas kao stampedo, kafa uvek isto prija, samo čija li je ova moja?

Samo, tada se okrećem oko sebe, kao, ju, čija ova moja kafa?

Kikoćem se još pre prvog srka.

Zabavno mi što sam tol’ko blesava.

Pomislim kako ću, sve u svemu, provesti još jedan dan u svom društvu i nekako ne mogu da smislim šta bih još mogla da poželim.

I spopadne me neka ekstrovertnost, sve pršti iz mene neko neopravdano raspoloženje, neko veselje bez povoda i namene, samo zato što nema boljeg zezanja, nego onog koje počne još pre kafe, daleko pre nego što progovorim i obratim se drugima.

I u tim prvim jutarnjim razgovorima često čujem da se neko jedva probudio, da mu je dan počeo tako da bi sigurno bilo pametnije da se vratio u krevet i prespavao ga, da je neko nešto razbio, prosuo, promašio, još pre kafe…

Sve mi je jasno. Ali ja sam sanjala kako izgovaram neke precizne rečenice, čije su reči potpuno besmislene, a značenje snažno i uzbudljivo. To možda ne znači ništa, mada ne verujem da postoje snovi koji ne znače ništa, ali ja neću ovo jutro potrošiti na preživljavanje.

Na podnošenje i čekanje da prođe.

Zato što će se još jedna sedmica okrenuti u magnovenju i opet ću se iznenaditi, kao, kad mi pre izraste ovoliki podrastak, zar se nisam farbala prošle nedelje i opet ću propustiti neke snove…

Ah, je l’ tvoja ova moja kafa? Smućkaj sebi drugu.


Aleksina Đorđević