Čije se suze brže suše?

Čije se suze brže suše?

Kendra, Kimora, Holi, Mel B, Koko… Nedavno sam, sasvim slučajno, uleteo u svet uspešnih žena koje stvarnost svojih života rado i nesebično dele sa gledaocima željnim ove vrste zabave. Kako je definisati? Jednostavno, jer je stara i poznata. I danas se zove “trač” ili “aber”, do nje se dolazi raspitivanjem i prisluškivanjem, najslađa je kada padne kao jabuka u krilo iznenada i bez najave, a u naše vreme moguće ju je, sasvim neometano i opušteno, pratiti na malom ekranu.

Kada sam, pre nekog vremena, zbog teksta “Autsajdersko je carstvo televizijsko” trpeo kritike “pravovernih intelektualaca” zgroženih činjenicom da u mojim mislima uopšte postoji Paris Hilton, a kamoli znanje o njenom aktuelnom šou programu, te temeljnim naporima da sebi nađe drugaricu, razgovarao sam sa kolegom koji je tom prilikom rekao da upravo taj šou ilustruje sav (stvarni) užas savremene civilizacije. I zaista je tako. Suočavamo se sa osobama koje igraju, bukvalno performiraju vrednosti u koje ne veruju. Paris traga za iskrenošću, lojalnošću, odsustvom sujete, poverenjem, u isto vreme reprezentujući svet u kome je do navedenih vrlina kao do lanjskog sveta.

Slično je i sa ženama čije sam živote, ne iz potrebe da se, onako pohlepno, nahranim tuđim suzama i smehom, pronašao na E! kanalu. I gotovo svaki među tim reality programima, nosi ime glavne junakinje uz obavezni dodatak koji upućuje na to da je reč o njenom “svetu”. Taj svet može biti bilo kakav – čaroban ili “scary” kao u slučaju bivše članice benda „Spice Girls“, Mel B, ali je suštinski uvek isti. Što se naslova tiče, izuzetak je “Ice Loves Coco”, koji rezimira romansu i svakodnevicu poznatog hihopera  Ajs Tija (Ice T) i njegove raskošne plavuše, Koko (Coco), uspešnog foto modela. Da bi idilična slika bila kompletna, tu je ljubimac, pas Spartakus. Gotovo kao na goblenu, mala kuća na kraj sela…

Posebnu klasu žena koje će svakog drugog popdneva pred gledaocima plakati, ići u šoping, raskidati veze, postavljati nove ciljeve u teretani, padati u histeriju – zapravo su supruge. Utisak je da je manje važno to ko su njihovi muževi. Supruga jeste zanimanje i ja bih se usudio da kažem da ono, kao takvo, nije novotarija, ukoliko imamo u vidu lepše polovine vladara, predsednika i premijera, ambasadora. Razlika je u jednom. Te žene su, barem formalno, bile u senci svojih moćnih muževa, a o njihovom eventualnom uticaju na život i odluke partnera samo se slutilo. I ako su uticale, uticale su iza debelih zidova rezidencija i vila, u bračnom krevetu ili na sofi u salonu, svakako – u dubokoj intimi. O tome su se ispredali mitovi, pričale bajke, pisale biografije. Savremene, takoreći – “entertainment supruge”. Zahvaljujući sopstvenom položaju, koji služi isključivo kao osnova, one kreću u sopstvene pohode. Podrazumeva se da njihov život, pardon, svet mora biti zanimljiv.

Posebno je, u tom smislu, interesantan serijal “Married To Rock” („Udate za rokenrol“) koji donosi uspone i padove žena koje su imale sreću ili nesreću da budu životne saputnice slavnih rokera. A zna se šta je rokenrol, i koliko u njemu ima svega samo ne – avaj, mira, harmonije, stalne razmene emocija. Savršen siže za pravu dramu, gotovo pakao, kroz koji te vitke, osunčane, sintetički obilno obogaćne plavuše prolaze. A želele su nešto drugo, i “on im tako nedostaje”. Zbog toga, u naletu rastrojstva i depresije, gledaoci prate junakinju koja hitno iz Los Anđelesa leti u Hjuston da bi porazgovarala sa suprugom koji se sve više udaljava od nje. Ona briše suze svojim dugačkim, perfektno dizajniranim noktima, odgovara na telefonski poziv majke koja je hrabri, preslišava se, duboko uzdiše… Ali, sve je to „entertainment“. I nešto malo više od toga. Recimo, potvrda da je sve što se događa uspešnima, slavnima i, kako god ih zvali, bez obzira na kulise– ljudsko, suviše ljudsko. Samo nedostaje odgovor na pitanje – Ko koga u ovoj priči ozbiljno zavitlava?

Pre nego što pokušamo to da dokučimo, zadržimo se još jednom, mada je to odavno jasno i ispričano, na sadržajima tih “svetova”. Ok, možda zvuči dosadno ponovo insistirati na njihovoj potpunoj ispraznosti, bez obzira na to da li glavnu junakinju nalazimo u butiku ili kod pedikira, ali ovi programi verovatno uobličavaju nečije snove. I izvesno je da supruge fudbalera i rokera, starlete, bivše Playboy zečice, nekadašnje članice ženskih bendova, bogate ćerke i nasledice – nisu za svakog gledaoca puke karikature, lica jednog vremena dovedeno do sopstvene ekstremne forme. Jer, svako ko ne postavi sebi pitanje “Ko koga u ovoj priči ozbiljno zavitlava?” možda i veruje da suze bogate supruge pred razvodom nisu performas bitan za njen dalji, sladak život i rast bankovnog konta, već tužna stvarnost žene koja nije kriva što je bogata i zapravo je u manje ili više ozbiljnom problemu.

Ili mnogo voli da gleda u tuđe dvorište ili, smatrajući da to što je kamera non stop uključena ne umanjuje vrednost i autentičnost prikazanog života, smireno, možda i utešno priznaje sebi da, eto, “i bogati plaču, nije meni tako loše, zar ne?”

Na samom kraju, ne znam zašto, pred očima mi je autoporert Tamare de Lempicke u zelenom bugatiju. Maserati Fransoaz Sagan. Muštikla Odri Hepbern. U odnosu na raspojasne  “dive” televizijskih sela i zaseoka, slatka i zanavek inspirativna priča o stilu i njegovoj suštinskoj moći ozbiljno srlja u besmisao ili sopstvenu negaciju, a žene čija su imena značila tu istu moć, čine se kao mitska bića, svetiteljke, lica iz davne i slavne prošlosti.


Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”