Sećam se kako mi je glava visila nad kadom kad je uletela u kupatilo vrišteći. Ispirala sam kosu od arganovog ulja; kažu hrani je i sva se blista nakon tretmana. Onda sam samo, viseći nad kadom, iznervirana shvatila da sam preveliku dozu nanela i da od jednog pranja nema ništa. Moraću ponovo da trljam i ispiram. Al’, ne lezi vraže, ulete ona – a kosa mi ostade masna.

– Vadi se iz te vodi, pomagaj!

– Šta je sad?! Vratio se Isus, a?

– On nije normalan! Nema ni trunke savesti i poštovanja. Pa, nije ni nedelju dana od raskida prošlo, a on već šeta nju. Videla sam slike! Sve sam mu, bre, dala, sve!

Poče tamo da nabraja šta mu sve poklonila nije, od čaše za rakiju, preko garderobe, do para. Posebno naglašava kako je naletela na slepca koji je u njoj video Crveni Krst.

Sve ti dadoh Čime sam ja to zaslužila?

Sve ti dadoh

– Dobro, bre, šta je u stvari problem; nova devojka, to što je šeta u odelu koje si mu poklonila, to što te je ostavio ili te čaše za rakiju?

– Skoncentriši se malo! Kako bre može to da mi uradi! Sve sam mu dala (opet ona). Čime sam to zaslužila, čime?!

– Pogrešno pitaš.

– A?

– Tako lepo. Svako ko postavi sebi to pitanje nije ničim zaslužio ono što mu se događa. Ne traži odgovor koji već znaš. Nego, da li bi sve to poklonjeno bilo problem da je još uvek sa tobom?

– Ne znam, ne, valjda.

– Pa, vidiš, u tome je tvoj problem. Htela si nečiju dobrotu da pridobiješ davajući. Očekivala si da ti se dobro dobrim vrati, a posledice takvog načina razmišljanja osećaš na svojoj koži trenutno. Pokloni su postali sporni od trenutka kada nad njima nisi imala moć, jer je dotični odlepršao, doduše na jadan način, priznajem. Mada, u ovom trenutku ništa nije on više od tebe sebičan. Ti si, vidiš, materijalno iskorišćena samo zato što više ne možeš da mu pružaš. Da je još uvek tu još bi se ti nakupovala košulja i čaša, bez pitanja i razmišljanja da li u tebi on vidi Las Vegas ili Crveni Krst.

– Ja sebična?!

– Još kako da nisi! Davanje je bezuslovno, tvoje nije bilo. Zato te neravnopravni ishod situacije i boli toliko. Al’ ne brini, ti si iz potrebe da budeš voljena bila sebična. I, samo sebična. On je već nešto gore ispao.

Vratih se ja ispiranju kose od ulja. Nagnute glave, posute vodom, nakvašene majice – nerviranje je uteklo; mlaz vode je bivao sve tiši, a misli naklonjene ispričanoj priči sve glasnije i brže.

Zašto se dodatno mučimo pitanjem čime smo nešto zaslužili kada znamo da nismo ničim. Dokle ćemo da, na našu štetu, verujemo da davanje prati pravila ravnoteže. Zar je moguće da se još uvek ograđujemo od potencijalnog zla dobrim delima? Ako činiš dobro, čini ga jer je dobro, ništa više. Ako ti se kojim slučajem dobrim ne uzvrati, ako zbog toga žališ što si dobar bio – da li si uopšte i bio dobar. I nisi baš, ali si svakako bollji od onog ko je pljunuo na sreću koju si mu u guzicu gurao.


Elena Ederlezi

Editors choice