Čistoća ulica znači lepotu življenja

Čistoća ulica znači lepotu življenja

Prethodne tekstove redovnog dopisnika Wannabe Magazine-a iz Londona, Markusa Ejgara, možete pronaći ovde.
For the English version of Marcus Agar’s weekly observational reports for Wannabe Magazine, click here.

Dok sam putovao kroz Peru proteklog meseca, moje misli su odlutale na drugi kraj sveta, upoređujući sve što sam imao prilike da vidim i doživim. Nešto što sam redovno primećivao tokom vremena provedenog u Peruu je čistoća ulica i briga sa kojom se održava urednost grada. Dok su obronci gradova neretko zagađeni đubretom koje isparava, smeća praktično da nema u glavnim javnim oblastima, a “armije” uniformisanih čistača ulica rade sve vreme kako bi gradove održali besprekornim. Čak sam video i čoveka sa metlom i kantom deterdženta kako riba ivičnjake u užurbanoj gradskoj četvrti. Čisteći trotoare i skupljajući smeće razasuto po parkovima i šetalištima, ovi radnici se ponose ulogom koju imaju u održavanju svog grada. Čini se da oni shvataju da čiste ulice ne samo da privlače i ostavljaju dobar utisak na posetioce, već i čine gradove u kojima njihovi sugrađani stanuju boljim mestima za život.

Razgovarali smo na ovu temu nekoliko puta tokom večere u Peruu i rečeno mi je da se bacanje smeća na ulici u centru grada smatra nedopustivim. Zašto bih to radio, kada mogu da pronađem kantu ili da, čak, ponesem smeće kući u svom džepu, kažu moji peruanski prijatelji. Nasuprot ovom stavu, u Srbiji i Bosni postoje brojne ulice koje liče na smetlišta, gde plastične boce i kese zagađuju saobraćajnice, a centri gradova su nemarno zaprljani bačenim novinama, omotima brze hrane i paklama cigareta. Tokom svojih poseta Balkanu, često sam bio iznenađen količinom papira, plastike ili nečega još goreg što zagađuje ulice.

Nemarno zagađivanje je nepotrebno i za njega nema izgovora. Ono je znak nedostatka pažnje, uviđavnosti i odgovornosti osobe koja baca smeće. Uvek postoji bolji način odlaganja otpada. Objekti koji prodaju brzu hranu verovatno najviše doprinose problemu, jer ljudi jedu na ulici, a zatim zgužvaju pakovanje i bace ga ispod klupe ili preko ograde, ali izbor mesta gde će baciti smeće i dalje je isključivo na potrošaču.

Lako je odbaciti đubre na ulicama Srbije i Bosne kao znak postojanja “bitnijih” nedaća, uz opravdanje da “postoje i veći problemi od tih”. To je bespogovorno tačno: države Balkana zaista imaju mnogo toga sa čime moraju da se suoče, ali postojanje velikih problema kao što su korupcija i unutrašnje razmirice ne sme da bude opravdanje za neuspeh u borbi za društvenu odgovornost, zaštitu prirode i građanski ponos. Zaista, pokazalo se da što su veći problemi sa kojima se zemlja suočava, veća je i potreba za bavljenjem takvim, naizgled beznačajnim pitanjima.

Građanski ponos može imati mnogo oblika. Jedan od najočiglednijih znakova da je društvo izgubilo interes u brizi za okruženje su prljave ulice, nagomilano smeće i zidovi išarani grafitima. Uzrok, pak, može biti mnogo dublji.

U Britaniji su gradovi u unutrašnjosti, gde su društveni uslovi doprineli smanjenju brige o okruženju, posebno skloni ovome. Kada jednom počne, trulež se brzo širi, posebno jer ljudi veličini planine smeća doprinose bez razmišljanja. Na sreću, neke lokalne mere su preduzete i rezultati su vidljivi, a ljudi postaju više svesni sveta koji ih okružuje.

Meni je zaista teško da razumem šta je to što tera neke stanovnike planete da bacaju smeće kadgod i gdegod požele? Kako mogu samo da pretpostave da će ga neko pokupiti ili da misle da, ako već postoji mnogo smeća, još malo dodatnog neće biti strašno? Koliko malo ponosa i poštovanja je potrebno imati u okruženju da bi čovek bio spreman da zagađuje sopstvene ulice?

Sledeći put kada otvorite čokoladu, dovršite paklu cigareta ili ispraznite neko ogromno pakovanje hamburgera, razmislite kako biste se osećali kada biste gomilu odbačenih kartona našli na svom posedu pre nego što ga bacite u stranu. Svi imamo odgovornost za okruženje u kojem živimo. Hajde da se pobrinemo za njega.


Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.

Prevod sa engleskog: Uroš Pajović