’’I ne može on meni da glumi frajera, a da nije pročitao ništa osim Bele grive!’’

Umalo ne prosuh kafu po tastaturi.

’’Kakva Bela griva, da li si normalna?’’

’’Bela griva, četvrti osnovne, Rene Gijo. Kad se konj davi, a dečak ga gleda sa obale i plače …’’

I poče riba u chatu da mi prepričava lektiru. Prvo sam se smejala kao idiot, a zatim zapanjeno čitala šta je napisala. Kristalno jasno se sećati knjige iz osnovne škole? Ok, tad nije bilo interpretacija i Google-a da smanje školske muke, ali, uzevši u obzir nesvakidašnji život i karijeru moje prijateljice, činjenica da se toliko dobro seća knjige za decu mi je postavila mnoga pitanja.

Ne znam broj knjiga koje sam pročitala. Naučila sam samoinicijativno, na zaprepašćenje mojih roditelja da čitam sa tri i po godine. I malo je reći da mi je to postala strast. Odjavna špica nekog filma, indikacije baba – Darinih lekova, recepti Vase Pelagića, ’’Crven ban’’ koji je keva sakrila među posteljinu u ormaru, a otac romantik joj ga poklonio dok su se zabavljali, ’’Đulići uveoci’’ iako mi se nikad nisu dopadali, čak i rečnik manje poznatih reči na kraju neke. Do kraja osnovne škole pročitala sam sve iz školske biblioteke. Nastavnicima je na kraju postalo prihvatljivo da ih uopšte ne slušam jer čitam nešto krišom ispod klupe. Nažalost, tu naviku sam prenela i na posao, u šta su se pre par godina uverili neki klijenti kad je trebalo da im dam neku informaciju, a ja sam se valjala od smeha jer mi se u glavi odmotavalo ’’20 srpskih podela’’ Duška Kovačevića. Čitala sam na gotovo svim mestima i u svim uslovima – i po Suncu i po Mesecu, i u kadi, na poslu, predavanju, i pijana i gladna … najslađi mi je osećaj kad listovi prelaze na drugu stranu, tj kad je knjiga pri kraju. I fizička struktura knjige je jako bitna – da li su listovi beli, tanki i svileni (oni što znaju da rascepe prst) ili žuti i hrapavi, sa masnim crnim slovima. Obožavala sam da ih slažem po boji, tematici, obimu.

Jedna od najvećih strasti mog života je stvaranje nekog generalnog znanja iz onoga što sam do sada pročitala. Npr, kuvanjem sam se zaludela zahvaljujući Paviću, koji u svakoj svojoj knjizi do tančina opisuje neko jelo, kako se sprema i kakav mu je ukus u ustima.  A kad čitam nešto istorijsko, osećam perverzno zadovoljstvo dok zamišljam kako se pravi domaći puding od šljiva ili usirena životinjska krv. Svi recepti koje sam pročitala su poslagani u mojoj glavi u nekom paradigmatskom odnosu. Tako je kuvanje postalo filozofija za mene. Ah da, Pavić mi je pre 10 godina poklonio knjigu sa posvetom koja tad još nije bila u prodaji, oduševljen činjenicom da sam pročitala apsolutno sve što je napisao.

Ili seks na primer. Gotovo nigde nije opisan konkretan čin, već ona napetost pre njega, iščekivanje i nadanje. Kad pogledate, zaista i jeste tako. Sve se vrti oko pre i posle, penetracije se niko ne seća (ako imate decu, sklonite ratne knjige od njih, pošto i u njima ima scena seksa, i to oralnog u šta sam se uverila sa 10 godina).

Jedna od najvećih fantazija mi je bila da otkrijem ’čarobnu knjigu’ (stvarno sam bila dete debil) koju ću čitati celog života. Ne, to nije Google!

2003. godine Tanja mi je kupila knjigu čudnog naslova: ’’Kad je Sunce bilo Bog’’. Tad joj još nisam oprostila za konfuzije i traume koje mi je naneo Pekić (eeej kupiti detetu Pekića, alo!), i sa zadrškom sam počela da čitam nešto što mi je oblikovalo čitav život. Knjiga je o istorijskim i umetničkim okrićima i načinima do kojih je to došlo. Kako zapravo funkcioniše ljudski mozak, koliko je jako kolektivno nesvesno, i koliko slučajnosti mogu da budu neverovatne.

Tu knjigu čitam iznova i iznova i obogaćujem je novim saznanjima i otkrićima koja su se u međuvremenu desila.

Etape koje sam prolazila su tek priča za sebe. Grčke bogove sam poistovećivala sa svojim prijateljima, jedno vreme sam bila Jevrejka (kad sam se uvatila sa religijom i filozofijom morala sam znati početak svemu), bila sam drogirana Justejnom Gorderom, ucveljena teškim životom Jovana Skerlića.

Nažalost neke knjige su kao teško pijanstvo – sećaš se samo fragmenata. Jasno se sećam početka jedne koju sam pročitala sa devet godina: ’’Sinoć je umrlo naše dete’’. Rečenice iz te knjige su me proganjale godinama, sve dok nisam saznala o kojoj se radi – Stefan Cvajg, Pismo nepoznate žene. Nekih opet ne mogu da se setim ni po naslovu ni po radnji. Kao u bezdan da su upale, a ne u moju dušu.

Neke su oblikovale moju dušu- Branislav Nušić, Autobiografija. Samo kad mu ime negde vidim, osećam endorfin kako se širi mojim telom.

’’Je l slušaš ti mene?’’, siktala je moja drugarica.

Ne, jer sam zaronila jako duboko? Koje se ja toliko dobro sećam?

Šekspirova ’’Ukroćena goropad’’.

Tanja naravno ne bi bila Tanja, da oduševljena činjenicom što ima napredno dete, mi nije kupila ’’Klasike za decu’’. Koliko sam samo bila zaljubljena u priču o razmaženoj kučki i mangupu koji ju je prevaspitao! Onda je usledilo nešto kao literarni šamar otrežnjenja. Ja sam sve ovo vreme čekala pogrešnog junaka!

Odoh da potražim nešto o arhetipima! Ali, da li u ”Teoriji književnosti”, ”Rečniku simbola” ili kod milog mi Froma? Ostajte mi zdravo!


Sonja Martić je ekspert za profilisanje gradskih faca i vodič kroz ljudske klišee, flegmatična kučka sa ogromnim srcem, koja u sebi nosi neverovatan spoj patrijarhalnog i proevropskog.

Editors choice