Govoriti o čoveku mimo života koji vodi, gotovo je nemoguće. Čovek je sve što jeste i nije, čovek je produkt društva u kom se kreće, muzike koja mu pliva organizmom, kinematografije koje je poštovalac. On je zarobljen u reči velikog pisca koja mu urezbarena stoji u biti kao životni moto. Čovek je sve što je postao vremenom. Čovek je nastao iz čoveka, samo da bi stvorio novo biće koje će, makar po maniru, podsećati na njega. U konvencionalnim, očekivanim okvirima dešavanja, na toj putanji do “skrašavanja” i “normalnog života” koji neće iznići iz epruvete nego tople spavaće sobe, da bi stvorio novi život, čovek mora da upozna drugu osobu uz koju će biti kompletan i sa kojom će poželeti da izmeša gene. Zaključujemo, kao i u većini prethodnih puta, da čovek bez čoveka ne može. Stoga, ako jedna lasta ne čini proleće, kako to da jedna osoba drugoj osobi ume da čini sve?

Kako kaže Anatol Frans (Anatole France): “Sve promene, čak i one najviše željene imaju svoju melanholičnu crtu; sve što ostavljamo iza sebe deo je nas; moramo u jednom životu umreti da bismo u drugom oživeli.”

I dok razmenjujući stavove, vizije, ideje, planove i ljude, skačemo iz života u život, uz jedne ljude umirući a uz druge vaskrsavajući, vratimo se na razmišljanje o lastama samo da bismo shvatili da su nam servirali pogrešne prioritete tokom odrastanja, da su nas obojili bojama nezasitosti i pohlepe, pa smo poverovali da osoba osobi nije sve, da lasta proleću nije vesnik nego usputni znak, jedva trzavica. Poverovali smo da kompletnost nije stvar spajanja nego ambicije, poturili su nam ideju da cvetanje duha nije stvar reakcije na ljude i stvari nego stvar mentalnog sklopa i predubeđenja da će tako biti. Optužili su nas što smo poverovali da je Belina (Bella) ljubav od Zveri (Beast) napravila srce koje kuca za jednu ženu, objasnili su nam da Snežani (Snow White) nije dovoljan jedan muškarac.

Ismejali su želju i potrebu čoveka da voli toliko da su i termin i suštinu ljubavi ispovlačili po najblatnjavijim opisima. Naterali su nas da se stidimo što tragamo za srećom koja nije ispričana velikim novčanicama i poslovnim uspesima. Ogovaraju nas iza leđa kada smo uz nekoga srećni jer tada, tobože, nismo svoji, pa smo im smešni, pa smo im pajaci, pa smo dosadni i nekompletni. Povrede ih naše ruke u drugim rukama, sablasnu ih naši obrazi okupani rumenilom zaljubljenosti. Objasne nam da zaljubljenost i ljubav ne postoje, to su hemijski procesi i reakcije organizma na drugi organizam. To nije poljubac u gola, topla leđa kada se usred noći probudite da vidite da li ste oboje pokriveni, to nije jedno “ostani još malo” nakon vašeg “moram da idem”. Sve je to farsa, umisao, gadost, bljutavština, nepotrepština, ružni smo im i suvišni u toj zaljubljenosti. A ja ne mogu a da se ponekad ne zapitam ko je, zapravo, ružan u celoj toj igrariji ljubavi i ismevanja – mi, koji tragamo ili oni, koji se traganju smeju?

SLIKA12 Čovek i poneka lasta

Moramo u jednom životu umreti da bismo u drugom oživeli

Naravno, složićemo se oko toga da svoj život moramo najpre biti sami sebi, pa ga tek onda poklanjati drugima – na kašičicu, na tanjir, na zauvek. Podržaćemo i ideju da ukoliko nismo zadovoljni sami sobom ni neko drugi neće biti zadovoljan nama. Shvatićemo da ukoliko nemamo sebe, zapravo nemamo ništa. Ali, isto tako ćemo priznati (ili ćemo se bar potruditi da to uradimo) da smo bez nekoga prazni ili, barem, nedovoljno ispunjeni. Neko ne mora nužno biti osoba s kojom ležete i uz koju se budite. Neka neko bude bilo ko ko niste vi sami, neka neko bude onaj kome ćete otrčati sa osmehom.

Verujem da, dok delimo sebe sa nekim, doprinosimo opštem rastu sreće. Verujem da smo se toliko puta saplitali o pogrešne ljude da bi nas, na kraju, uhvatili pravi. Verujem da dok ne naučimo da živimo van sebe, udaljeni makar korak-dva od svoje sujete, nećemo biti u miru sa svime što možemo da ponudimo. Znam da svako od nas ima u sebi spektre lepota koje čekaju da budu rođene, znam da su sreće tu da bismo ih iskoristili. Znam da su ljudi, na kraju, naš oslonac, verujem da smo jedni drugima sve. Ispoštujmo tuđe polete i letove. I, dok nam se, nagrižene sveprisutnom zlobom, unutrašnje svetlosti nisu pogasile, naučimo da budemo jedni drugima proleća.


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.

Editors choice