Čovek je gladan ljudske krvi

Čovek je gladan ljudske krvi

Kada bi ljudi provodili vreme koje provode svađajući se sa drugim ljudima, kada bi ga provodili pokušavajući da shvate te iste ljude čini mi se da bi svet cvetao. Posmatram ljude i znam da zvanično postoji između 3,000 i 7,000 različitih jezika, nezvanično ih ima koliko i ljudi na ovoj planeti. Ne želimo da se razumemo. Odbijamo jedni druge i što je najzanimljivije – prvo u čoveku uočimo njegove mane. Za naše mane mi imamo objašnjenje koje svodimo na opravdanje. Za druge mi nemamo ni objašnjenje, ni opravdanje. Drugi su ovakvi, onakvi. To i ne bi bilo dramatično da se tako ophodimo prema ljudima koje ne znamo. Ali i naši bližnji podležu kritikama naših oštrih zuba i još oštrijeg jezika. To se popularno naziva ogovaranjem. Ja bih to nazvala životinjskim instinktom za samoočuvanje, primitivan oblik čoveka koji neće ni najsavremeniji tehnološki izum iz nas da istera. O kakvoj to mi civilizaciji pričamo? U nama čuči pećinski čovek, najsebičniji. A to smo valjano prikrili misleći da smo dostigli vrhunac ljudskosti. Iz nas curi sa svih rupa zlo. Čovek je zloban i ne želi da drugačije bude.

Počnimo od primera obične svađe između dvoje ljudi. Motiv nam nije ni važan. Važno je da uvek postoji i izaziva u nama borilačku prirodu. Za vreme konflikta isključićemo opciju da nam je taj neko pre svađe bio drag, da nam je pomogao, sasućemo na njega najgore reči i što je još strašnije – držaćemo se one njegove loše strane (mana koje su nam davale povod za ogovaranje) i od svega videćemo samo ološa ispred sebe. Suprotna strana, braneći sebe, ponašaće se identično. Ako priznaš da si pogrešio, pa to je tvoj najveći poraz, nahranićeš pobedničku dušu ispred sebe koja je samo to i čekala, da joj baš stranka koja se raspravlja ponizno prizna krivicu.

Covecanstvo je mrtvo ubio ga je covek. Čovek je gladan ljudske krvi

Čovečanstvo je mrtvo, ubio ga je čovek

Nema od čoveka čovek. Dok smo još strahovali od božanstva i mogli smo da pronađemo časne ljude. Religija je prisutna baš iz tih razloga, da stiša do nule ljudske iliti životinjske strasti. Danas smo ili nevernici ili propali vernici. Zaboravili smo da se u srdnji ne govori, da se čoveku koji tone pruža ruka. Ničeg se ne sećamo. Mi smo društvo kolektivne amnezije. U 2012. godini je započeto u svetu oko 60 ratova. Čime su ti isti motivisani? Zar se ratuje za parče zemlje i novac još uvek? Ratuje se. Zemlja je jedno veliko zajedničko parče i najmanje samo naše. Međutim, i to smo zaboravili.

Šta je danas važno? Da poštuješ estetske diktate kako bi bio prihvaćen, da se ne rodiš ružan, i da budeš glup kako ne bi zasmetao vodećim silama ili da klimaš glavom i podržavaš stavove sagovornika i ako se ne slažeš. U tome je ključ našeg socijalnog mira, nažalost.

Mislili smo da smo odrasli, stavili smo sami sebe na pijedestalu. Čovek iznad svega, i iznad neba. Aj’ neka bude.

I da se osvrnemo na primer svađe. Doživela sam mnoge. Ne mislim na buku, viku i dreku. Mislim na one velike zamerke koje su me dovodile do prekida odnosa sa ljudima koji su mi bili bliski. Nekima više nisam mogla da opraštam, neki su me izdali šireći priču da sam ja upravo izdala njih, neki su me, pak, dovodili do gubitka razuma. I ko je tu bio lud? Znam da sam od onih koji sebe neprestano dovode u pitanje. Preispitujem se ja i te kako. Nisu samo ti neki drugi krivi. Kriva sam i ja. Za svađu je najmanje potrebno dvoje ili više ljudi. Ali, da znamo da razgovaramo do svađe i ne bi dolazilo, da znamo da se cenimo, volimo, ne bi ni rešavali probleme koji nastaju usled nedostatka razumevanja. Još važnije, da svako ume da preispita sebe, da se suzdrži, da svako radi na učvršćavanju altruizma, naši odnosi bi se razlikovali od trenutnih.

I onda, nakon te ogromne istine, samo sam jedno htela. Htela sam da opravdam status čoveka.

“Mama, ja hoću da postanem čovek”.

Koštaće me ta želja živaca, glave, socijalnih odnosa. Prokleće me, nazvati ludom, biću usamljena. Ali želim tako da sam čovek. I uradila sam zanimljiv eksperiment – kada sam umorna pala u svoj krevet počela sam da brojim koliko sam puta u toku dana bila nečovek, što sa verske, moralne ili socijalne tačke gledišta. Zaboga, mnogo je nepravdi u jednom mom danu. Nažalost, nisam jedina. Sledećeg jutra sam težila ka tome da budem bolja. Kada bi svako stavio po noći na čelo prst da razmisli o sebi i svojim greškama… kada bi, ali neće niko. Uzalud.

Svako na samoga sebe gleda kao na savršenstvo sa ponekom manom koja je svakako manja od komšijine ili ortakove mane – jer je vlastita. Vidim ogromnih poteškoća u razumevanju jer su ljudi postali ludi, izgubili su sve moguće fundamentalne vrednosti. Čovek je gladan ljudske krvi.

Izvori fotografija: pourquoilecielestbleu.cafe-sciences.org, sanctityentity.wordpress.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.