Nisam se više nikada pomerila. Ostala sam ukopana tu, pored njega. Samo je moj duh lutao i tražio neki spas, nadajući se da će me neko opet svojom toplinom probuditi. Nije bilo takvog. Možda zato što su plave oči retkost? Možda i ne. A to i nije bitno. Bitno je samo to da sam tamo. Ovde sam, a tamo. Nikada se ja od njega nisam pomerila. Ostala sam da plačem, da tugujem, da patim što bar jednom nije pošao sa mnom u snove. Da vidi kako je tamo lepo. Možda bi mu se dopalo, ali je odbijao. Nije hteo ni da pokuša. Držao se svoje realnosti bez ikakve mogućnosti da popusti.
Ništa nisam dobila, sve sam dala, on je sve uzeo i otišao. Umorna sam da ga jurim da mi vrati moje snove. Nisu mi potrebni. Neka ih kod njega. I srce mi je tamo, pa ću i snove lako preboleti. Šta je šaka snova za jednu kao što sam ja. Lako ću ih odsanjati ponovo. U stvari, lako bih ih odsanjala da mogu da zaspim. Ali ja više nemam sna. Ne spava mi se nikada. Budna sam stalno i kad sklopim oči… vidim ono srce koje mi je ostalo tamo i onu sebe koja se ne pomera, zaleđena od njegove hladnoće, i brzo se probudim. Sada sam i ja realista. Surovi. Na svoju štetu.
Izvor fotografija: roleplaygateway.com, favim.com, tumblr.com
Sanja Bićanin, surovi realista na svoju štetu. Pristalica duboke iskrene ljubavi. Večiti tragač za istinom, uvek bez dlake na jeziku. Hedonista i cinik.
