Bubamaro let, let, u široki leti svet… A ne, prevarili ste se, ovo nije priča o Dari Bubamari. Ne, ne.

Ovo je priča o bubamari o kojoj su pesme spevane u bukvaru za osnovce. Znate onu bubu što je obučena u crveni kostim sa crnim tufnama? I uvek je u istom kostimu. Istini za volju, nije baš dama od stila. Ali i takva, naša bubamara je lepša od kineske, koja ovu ugrožava. Kineska ima mnogo više tufni, još da je malo veća, pomislili bi da je dalmatinac sa crvenom pigmentacijom.

Zato su se neprevaziđeni kreativni ljudi, ljubitelji biljnog i životinjskog sveta, dosetili kazne.

Ko ubije bubamaru, kazna je 15.000 dinara. Da, toliko iznose troškovi sahrane ove bube. Jeste da nije svilena, ali je zato omiljena. Naravno, ako vas napadne krpelj, taj potkožni kvarež, taj krvni usisivač i to na javnoj površini, jebi ga, onda nikom ništa, što se valjate po travi.

Ovi mladi samo ašikuju. Ovo je turska reč, što li mi to sada pade na pamet. Verovatno zbog Šeherezade. Trenutno je aktuelna ona u plavoj boji, tepamo joj “štrumpfeta orijent”. No, da ne kradem više slavu bubamari koja je inspiracija, muza, nadnaravno nadahnuće i sve to što je stalo u manje od 1cm.

I to uzduž i dijagonalno. Oh, stvarno sam kreten, bubamara nije kockasta, oprostite, nešto me ova buba ne inspiriše, šta ću, verovatno nisam dovoljno emotivan i uviđajan kad ne mogu da primetim jedno tako maleno i krhko stvorenje.

Evo, sad mi i prosjak traži dinar, ovaj drugi kaže “daj za ‘leba”, treći kaze “crk’o mi hladnjak, daj pomozi” (oho, pa mi to imamo auto), četvrti ubedljivo vodi, ako mu ne daju platu za poslednje dve godine, ima da odseče prste. I tako sam ja totalno smetnuo sa uma bubamaru.

Kada sam pitao druge da mi objasne kako oni vide zakon o bubamari, oni rekoše da su stvari u našoj namučenoj zemlji konačno počele da dolaze na svoje mesto. Treba krenuti od nule, tj. od sitnih stvari i sitnih bića, da ne kažem, insekata.

Pa to je bre naša bubamara, ne ona kineska, njih prve treba zaštiti jer su zbog svoje veličine ugroženi. I kad mi tako lepo objasne, stvarno shvatam koliki sam kreten bio, kako sam samo bezosećajan. Neću to sebi oprostiti.

No, nekoliko dana kasnije, idem ja sa drugom i prolazimo pored parka. Plemenita bubamara sleće njemu na rame, pošto meni još uvek nije oprostila. On je otrese i zgazi. Kažem mu ja: “Ti si čvrsto rešio da častiš državu sa 15 crvenih, kako ti samo nije žao! Kako je samo mala i nezaštićena. Pa i ona ima pravo da živi, odoh da te prijavim.”

Daj, ne lupaj, reče mi on. Evo, u znak dobre volje, odoh da kupim suva ‘leba onom prosjaku. Kako si me sad ozračio, grđe no rendgen.”

Ne mogu da ti oprostim, kad je nađu ovako mrtvu, prebrojaće tufne, uradiće obdukciju i utvrditi da je nasilno ubijena. Zatim će pogledati snimak sa kamere i videće tebe kako je ubijaš, a ja ne želim da ti budem saučesnik. Žao mi je, ali moram da te prijavim.”

Evo, žao je i meni”, reče on, “majke mi, mislio sam da je skakavac. Hajde da svratimo do internet kafea da napišem svoju ispovest, želim da napišem ljudima da ne treba ubijati bubamare, naročito ako su srpske. Evo, predložiću da se tako zove ovaj novi velelepni beogradski most. Bubamarin most. Dobro zvuči, je l’ da? Bubamara je to zaslužila. Je l’ mi sad opraštaš?

“Naravno da ti opraštam, to je pravi savremeni duh, ali 15.000 ćeš morati da platiš.”


Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.

Editors choice