Shvatimo da nema više nežnih osećanja, da je realnost temeljno porušila sve iluzije, ugazila u prašinu sva naša očekivanja i zatrla sva naša nadanja.
Gde je nestala ljubav?
Ako smo se zaista izlečili od lakšeg psihičkog poremećaja od koga smo patili na početku ljubavi, shvatićemo da je vapaj za nestalom ljubavlju samo još jedan veo iluzije, koji se upravo pretvara u dronjke, pred našom svesnošću.
Jer, ljubav nije nestala. Nestala je bolest. Ostalo je ono što jeste. A to što jeste, nakon svega, možda je baš to ljubav. Sposobnost da se strpimo, ostajući u granicama tolerancije i razumevanja i ne dozvoljavajući trpljenju da nas utera u mučeništvo, apatiju, depresiju. Jer ako smo iz lakšeg oboljenja ugazili u teže, nema te ljubavi koja će nas iščupati.
Zato što se tu retardirala i obesvestila jedina ljubav od koje nam je uvek bilo dobro. A to je ljubav prema sebi.
Kad nekog volimo kao sebe, kao što Bog zapoveda, onda mu ne dozvolimo da granice našeg strpljenja pomeri ka trpljenju. Zahtevamo od njega da voli sebe, jer je to jedini način da uopšte zna gde su granice. Kad svako dovoljno voli sebe, ugovor o voljenju bližnjeg je sasvim jednostavan i jasan. Ne dovodiš ga u situacije u kojima sam ne želiš da se nađeš. Ne radiš mu ono što ne dozvoljavaš da se tebi radi. Orijentišeš se u odnosu na to kako se drugi oseća i trudiš se da ga ne povrediš.
Uopšte, izlečena ljubav se sastoji od mnogo obuzdavanja, korigovanja i zadržavanja unutar granica.
Sve ostalo je dijagnoza. Lakša ili teža.
Pogledajte i:
Mladi i zaljubljeni, kao da smo sami
