Pa, ne čuje se ni krrrrrc kad ti se cepa srce. A ni klik, kad ti se upali lampica, kad se slože kockice, kad delići upadnu na svoje mesto i stvar proradi. A moralo bi da se čuje klik, uz doživljaj klika.

Međutim, kad je u pitanju ubijanje vremena, to možda ne bi bio običan beng. Bila bi to rafalna paljba. Koja se ponavlja i traje. Uši bi nas zabolele, duša bi nas zabolela, srce bi nam se pocepalo, a ne bismo čuli kako se siroto cepa, zaglušeni rafalom.

Ali možda bi nam kliknulo. Da ne činimo zločin protiv vremena.

Mada, ako stvari postavimo u uobičajenom oko za oko konceptu, vreme je zaslužilo da ga usmrćujemo bez griže savesti. Jer ono ubija nas. I sigurno nas ubije na kraju. I čuje se, bogami. Ne želim da smišljam onomatopeje, a ne želim ni da ih čujem. Ali ne želim ni da se ponašam prema vremenu, kao da mi je nešto skrivilo.

Vreme nam nije ni krivo ni dužno. Ne ponašajmo se prema njemu ružno. Uostalom, vreme se nas ne boji. Uostalom, vreme i ne postoji.

U čitanke da uđe, molim. U sve, do kraja školovanja. Da zapamtimo, dok ne prođe dovoljno vremena da počnemo da razumemo.

Vreme leti. Vreme se vuče. Vreme teče. Vreme je relativno.

Interpretiramo Ajnštajna, cara fizike, misleći da smo razumeli to o relativnosti. Ali nismo. Vremena nema. Mi smo relativni. Mi prolazimo i zato smo smislili da vreme prolazi, da nam izmiče, da nas gazi, da nas izdaje i ubija. Jer ne možemo da pomirimo sa svojom prolaznošću. I da se pozabavimo svojim relativnim postojanjem.

Da li se čuje beng kad ubiješ vreme Da li se čuje beng, kad ubiješ vreme?

Da ga obezvremenimo, kao što zaslužuje. Da budemo sada, umesto da zbiramo jučerašnjice u zastrašujući zbir i da se plašimo nedostatka budućnosti, jer ne znamo koliko nam je vremena još ostalo. Kad nam ističe vreme. Da postavimo sebi svrsishodnija pitanja o tome koliko nas je još ostalo u nama? Hoćemo li sebi potrajati do kraja? Da li ćemo svoje relativno postojanje ukoreniti u sadašnjosti, kojoj ništa ne izmiče i koja nema vremena da strahuje od vremena?

Naš život je taj koji prolazi kroz vreme. Ubijajući vreme, ubijamo svoj život. Ne postoji trenutak u životu koji treba ubiti. Ako nam se čini da traćimo vreme čekajući, to je samo zato što smo stali i usporili se i sadašnjica je iskoristila trenutak i skočila na nas. I mi smo zatečeni. Čini nam se da nam vreme uludo protiče, samo zato što stojimo i ne činimo ništa od onih stvari kojima inače ubijamo vreme.

Onda se nerviramo i žalimo za izgubljenim vremenom. Ali ono nije izgubljeno. Ono se dešava sada, a to što smo ga mi već izgubili i već ga oplakujemo, pitanje je naše iskrivljene percepcije, koja se neprekidno bori protiv svesnosti. Jer, ako nam ništa ne zaokuplja pažnju, ništa ne činimo, nego samo postojimo, nas obuzme nervoza i strah, postajemo svesni svoje prolaznosti i momenata koje nećemo moći da vratimo. Ko još želi da vrati momente u kojima je čekao i nervirao se što mu prolazi vreme, a on razoružan, nema čime da ga rokne?

Ah, a da se bavimo sadašnjošću? Da posmatramo, osluškujemo, zapažamo? Da dišemo? Razmišljamo? Slušamo kako nam kuca srce? Posvetimo pažnju svojoj unutrašnjosti, kojom se tako retko i površno bavimo?
Ako ni zbog čega drugog, onda barem da ubijemo vreme.

 Aleksina Đorđević

 

Editors choice