Prošlog leta, vrele avgustovske noći, ona ga je ispraćala na brod. Dok su suze lili, ljubili se do svitanja, i zaklinjali na večnu ljubav, sve je delovalo kao bajka. Ali, kako niko iz mog društva nije ljubitelj monotonih i predvidivih, da ne kažem bljutavih, romana sa srećnim krajem, tako se ni oni sledećeg leta nisu bacili jedno drugom u zagrljaj pod zvezdanim nebom, dok se u pozadini čula njihova omiljena pesma. I možda bi sve to i bilo tako nepodnošljivo romantično da je on malo manje konzervativan, a ona malo više mirna, da ne kažem dosadna.

On je pomorac iz malog mesta. Ona je moja najbolja drugarica koja svakog leta boravi u njegovom gradu, jer je poreklom odatle. Dok bi njegov opis (barem iz moje perspektive) stao u dve do tri rečenice, a pritom mu izgled, sve i da hoću, ne mogu osporiti, za nju bih morala odvojiti sate i sate (možda zato što je mnogo volim, a možda i zbog njene, u najmanju ruku, kompleksne ličnosti).

Mada, to sad nije ni važno. Kao što rekoh, prošlog leta su bili najlepši i najzaljubljeniji par ikada. Mislili smo da će se na kraju i venčati koliko je jaka njihova povezanost bila. Ali, on odlazi na brod. Na devet meseci. Ovo je bio veliki test za nju i veliki teret za njega, po prirodi nervoznog i nepoverljivog. I sve je to tako lepo išlo. Čuli su se, razmenjivali nežne poruke, maštali o ponovnom susretu, dok se on nije našao u zagrljaju neke, zaista dosadne i ne toliko lepe, devojke.

I evo nas tu gde smo, nas dve za jednim stolom, on sa svojom novom, nekomunikativnom i prilično ispraznom devojkom, za drugim. Dok moja drugarica pije jednu za drugom i razmišlja o tome kako je mogla ona sedeti pored njega, on je gleda i kao da pogledom traži njen oproštaj i šansu za objašnjenje.

slika2 4 Da li se to zove ljubav?

U ljubavi je dozvoljeno biti pomalo “glup”

Naravno, koliko god mi sve jake i ponosne bile, uvek pokleknemo i dozvolimo sebi da čujemo šta druga strana ima da kaže, čak i kada znamo da neće moći da nađe ubedljiv izgovor. On, naravno, krivi nju. Spominje kako je našla drugog, kako su mu prenosili da mu nije verna, kako ga nije sačekala kao što su se dogovorili, kako se plašio njene izdaje, kako je ona isuviše temperamentna i nestalna, previše živahna, ali kako je voli i dalje onako kako nikad nikog nije, ali (opet ali) kako ne može sad da ostavi devojku, pa je moli da bude strpljiva jer će on sve srediti. U svemu tome, nije ni pomenuo gde je našao vremena da nađe novu i kad je pre stigao da je dovede kod sebe kući. Ona nije ni pitala.

Sve što se dalje dešavalo, zasnivalo se na njihovim pogledima, skrivenim porukama i čekanju. Ona čeka da on nešto preduzme, on čeka da mu devojka ode. I još po koji poljubac, kojem sam se ja izričito protivila, ali sam i razumela. Podržavala i ne. U trenutku mi je bilo žao, u trenutku sam ga mrzela kao da to meni radi. I dalje ne znam da li da ga pravdam ili da mu se protivim. Ali ja tu ne mogu ništa. Srce ne bira. A samo njegov pogled je uticao na nju onako kako sve njene drugarice udruženim snagama ne bi mogle. Ali, zaista je imao bezobrazan pogled. Ni to ne mogu da osporim.

Devojka je otišla. Ali je dovoljno kasno otišla da su imali samo dva dana pre njegove plovidbe.

I naravno, ta dva dana su bili zajedno. Onda kad ona prestane da se inati. Čak sam ih i ja sa osmehom posmatrala. Bili su slatki. Bili su nasmejani. Delovali zaljubljeno. Ali on je otišao. I  dalje ima devojku. I ona se vratila kući. Sa jako malo uspomena i sa pitanjem da li je iskren i da li je to ljubav? Do sledećeg leta…


Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.

Editors choice