Taj koncept o jačim i lepšim polovinama, uopšte ne razumem dobro. Razumem kompatibilnost, dopunjavanje – ono kad je neko pametan u stvarima u kojima ti nisi, ili kad je neko jak gde je onaj drugi slab, pa razmenjujete pamet i snagu, kad možete. Jer ne možete uvek. Nekad morate sa svojom ograničenom pameću i manjkom snage da odradite sve sami, pa kako ispadne.
Priča o polovinama potiče iz onog mita o dvopolnom biću (Androginu) koje je nekada bilo celo i kompletno, pa je rasečeno na pola i osuđeno da traži svoju drugu polovinu. Ljubomorni bogovi su prepolovili Androgina. Tja, ti bogovi iz priča uvek kažnjavaju ljude i osuđuju ih na razne izgone iz raznih rajeva, već prema količini bogova i religiji koja im se klanja. I ti bogovi su uvek gladni telesnog iskustva, iskre života u krvi i mesu i na razne načine se dovijaju da upiju to iskustvo. Uzimaju telesna obličja i prave ženama decu, šalju svoje sinove da ih kače na krstove…
Ne razumem ni koncept božije ljubomore na ljudska stvorenja – izgleda da ovde baš puno toga ne razumem – ali ono što znam je da je čovek iskustvonosac, dužan da živi i doživljava i da je to ono sa čime odlazi tvorcu na istinu (u bilo kom kosmičkom ili religioznom konceptu koji nam je prihvatljiv) i da bogovi svakako dobijaju svoj deo ljudskog iskustva. Presude, izgoni, ljubomora, seča tela na pola – to smo sve sami izmislili, da bi se nekako nosili na neprihvatljivim kosmičkim istinama i da bismo ih nekako nagurali u religiozne i društvene koncepte koji su nam bliski. Jedna od tih teško shvatljivih i slabo prihvatljivih istina je celina, jedinstvo, jednost – sve je jedno – kako dosegoše neki pametniji i snažniji umovi od mog.
U tom konceptu jedinstva, dvoje ljudi, žena i muškarac, jin i jang energija, nisu dve polovine jedinstva koje tvore, nego su dve posebne celine, koje nastoje da postignu što kompletnije jedinstvo u zemaljskim konceptima sjedinjenja – ljubavi, braku, porodici, društvu. Jedno celo i još jedno celo, udružuju se zarad širenja celine i svako od njih ima zadatak da kroz iskustvo udruživanja proširi kapacitete i granice sopstvene celine, da bi se što bolje povezalo sa celinom onog drugog, obogatilo, potvrdilo i utelovilo ukupno jedinstvo, celinu, jednost.
