51 money Da li živimo da zaradimo ili živimo od zarađenog?

Živim da (za)radim

Posebno su teške prilike uspeha i postizanja u zemlji Srbiji. Krenuli od početka ili kraja priče, uvek se vratimo na trenutne (ne)prilike. Počev od početka decenije propadanja, sve ide niz vodu. Sav naš trud, sve naše znanje i snovi. Ciljeve imamo, ali nemamo volje da ih ostvarimo, a ona manjina koja ima i ciljeve i hrabrost beži iz domovine da poživi i proživi svoj život.

Lepo je to otpevao Džon Lenon (John Lennon), mi smo deca heroja radničke klase. Samo, nama je sada mnogo gore. Upisujemo studije, i to one praktične, koje će nam doneti pare. San da budem uspešan hirurg, da pomažem drugima, ili da dizajniram odeću, ili da budem balerina – morala sam da zamenim ekonomijom, pravom ili građevinom. Jer to su poslovi koje donose hleb na trpezu, a sam bog zna da moraju da se nahrane i otac i majka, koji su tehnološki viškovi, i baba i deda, čija penzija pokriva troškove kablovske i interneta.

Na studijama nas tretiraju kao talibane i neprijatelje, popreko nas gledaju kada mladalački podelimo iluzije, misleći da su aluzije na njihove iluzije. I sve nam se obija o glavu dok želimo da što pre završimo studije, zgrabimo diplomu i nađemo neki do jaja dobar posao. Jer posla, hvala bogu, ima na pretek i na svakom koraku. Imala ja prosek šest koma osam ili devet koma devet devet, nije više bitno, jer me žele. Žele da radim za njih i žele da napravim neku razliku.

Kad se zaposlim, mom šefu će biti jako bitno moje znanje engleskog i ruskog jezika, a još ću savladati i nemački i francuski. Uopšte neće gledati u moje sise i dupe, a ova lepota, koju možda nosim u sebi, biće moj krst, jer su lepe žene po difoltu jako glupe. I njihov posao je da gužvaju posteljinu, a ne loše ugovore. I dane i noći provodiću u ofisu, što bi rekli braća Ameri, jer ko još govori kancelarija? To je tako passé. Gradiću karijeru i mlatiću pare samo da mogu da priuštim Jimmy Choo cipele, fensi godišnje odmore i prekrasne toalete. A čemu će sve to služiti i gde ću sve to nositi kada iz gorepomenutog ofisa neću izbijati?

Sve nas drmaju kompleksi više vrednosti, a svi smo mi deca heroja radničke klase. Mi nismo ni heroji, već u očima sveta samo propala radnička klasa, koja je možda nekada davno i gradila imperiju.

Život od zarađenog

Sa dvadeset i dve godine klatim se u autobusu 59 do Slavije i onda stupam u veliki hol Pravnog fakulteta, obložen mermerom. Pitam se koliko se generacija uspelo uz prve stepenike i koliko je generacija klelo i krivicu i svojinu. Na prvom spratu Pravnog fakulteta stoje bele mermerne ploče sa uklesanim zlatnim imenima svih dekana od osnivanja te ustanove. Pomislim, sve bitni ljudi. Ljudi od časti,  znanja i plama. Plemenitosti i želje da sa nama podele znanje. A onda, ispit čekam po deset sati, da bi mi jedan od profesora bacio indeks u lice, sa replikom da je to odlično odgovaranje, ali nedovoljno.

Po završetku fakuleta mlatiš se po birou na kom je prijavljeno po nekoliko stotina hiljada ljudi… A ti si i dalje samo jedan broj, baš kao i na fakultetu koji si završio. I nađeš tamo neki posao. Bez beneficija, a šef prevrće očima kad mora da ti uplati socijalno. O penziji ne razmišljaj, jer nikad se ne zna kad će se pojaviti nova Dafina. Štekaj u slamarici ili pali u Švicu, na Kipar ili Kajmanska ostrva. A ja bih najradije sa svojim prijateljem otišla na salaš, životarila, otezala dok govorim, pila tokajac i slušala Garavi sokak ili tamburicu.

Pošto smo skresali životne potrebe na minimum, i dalje smo u minusu i dugovima, samo zato što otplaćujemo dug za struju i komunalije, ili zato što smo se počastili kilogramom trešanja od 360 dinara ili kilogramom jabuka od 158 dinara. One cipele koje sam pomenula sad vidim samo kao bačene pare, jer za tu sumu od nekoliko hiljada evra mogu da kupim trospratnu kuću u srcu Srbije. Da odem i da okopavam njivu. Bar ću jesti zdravu hranu, a ove hejtere koji pljuju po prostodušnom seljaku koji ne zna šta je Jimmy Choo pozdravljam uz pesmu John Lennona “Working class hero“, ili uz pesmu “Odakle si sele“.


Bobana Jovanović je studentkinja prava, večiti poštovalac Skorsezeovih likova, Diznijevih ikona i večito dete ugurano u veliko pakovanje. Aktivno džabalebari i od ljudi krade trenutke. Voli da nosi naočare za sunce i hvata intrigantne poglede. Da može, upoznala bi Fredija jer obožava Queen. Citat: “Moj život je ludilo koje sam postavila na vrtoglave potpetice i u oblak parfema”.

Editors choice