More, Marko, dobro je što nisi orao drumove. Da si orao drumove, upisao sebe ne bi međ’ velike umove. More, Marko, dobro je što te stvoriše u interneta vreme, posadio inače ne bi plavkasto seme. More, Marko, fala tebi, fala duboko i široko, fala što mi dade fejs da mi bude treće oko, moje oko sokolovo.

Eh, da danas nije fejsa, svašta po nešto mi znali ne bismo, zato, Marko, fala tebi.

Fejsbuk možemo slobodno da doživimo kao neku vrstu elektronskog verskog kalendara. Ako imate gomilu veša, a pitate se valja li danas išta oprati, ako se pitate da li je danas crno ili crveno slovo, a pritom ne znate gde ste ostavili crkveni kalendar, vi samo otvorite Fejsbuk. Ako je neki praznik, o tome je sigurno neko pisao.

“Danas se slavi Sv. Nikola, srećna mi slava.”

Samoupućujuće čestitke, kao i auto-lajk, su mi oduvek omiljeni bili.

Da ne beše Fejsbuka, ti bi jadan zaboravan na mnoge rođendane zaboravio.

Evo, baš se danas rodila kuca tvoje drugarice. Srećom ima nalog pa možes da joj od srca čestitaš 2. pseću godinu.

Da nije fejsa, eto da ga nije, ti znala ne bi iz momenta kada veza dečka koga merkaš puca. Gle, pukla je. Sad možeš lagano da uskočiš.

Da nije Fejsbuka, na kom bi zidu kačili ultrazvuk trudne supruge? Možda na kućnom? Ali kom? Na fasadi ili unutra?

Da nije Fejsbuka, ne bi se znalo ko se gde i kako poudao. Stoga mi je puno srce kada mogu i sopstvenim očima da vidim kako se moja komšinica Milica lepo i bogato udomila. Već po drugi put objavljuje album dvospratne kuće u srcu Frajburga.

zzz Da nije Fejsbuka…

Ima se, može se

Da nije njega, gde bi trošili to silno, na pretek, vreme? Da li tamo gde je trošeno bilo i ranije? A, gde to u stvari beše?

Da nije bilo Fejsbuka, možda ti nikada uočila ne bi koliko je sadašnja devojka tvog bivšeg zapravo nosata. Koliko on (ali ne u kupatilu) pločica ima. Koliko je čija suknja kratka, čije su noge duže, ko može da letuje na Havajima, a ko u lokalnoj bari, ko ispija do zore rakiju, a ko se pečenicom u pušnici hvali.

Darvinova teorija evolucije je uočljivija na slikama “devojkaste dece”. Hibridni novi klinci, i veće grudi i punije guze. Za samo 10 godina helankice sa printom leptirića deca su smenila kožnim i uzanim. Ko je još staromodan da sa 12 godina ne nosi štikle? Ako je priroda uticala na razvoj dimenzija tela, ko je uticao na tako brzo pomerenoj granici norme u odevanju? Ako sam ja pre 10 godina kao klinka nosila još uvek čarape sa karnerom, da li to treba da znači da će deca ove “devojkaste dece” u jaslicama iz štikle da piju mleko?

Eto, da ne beše Fejsbuka, ljudska glupost možda nikada ne bi dobila dozovljeni teren – prostor da se ističe, bez sudije da bilo šta ograničava. A, i što bi, zar ljudi nemaju baš na sve prava?

Pitam vas. Pitajte se. Pitajmo se. A, da vas odgovorom iznenadim. Nijedan ljudski izum nije nadvladao tvorce i korisnike ukoliko se u skladu s razumom koristio.

Granice se pomeraju, dabome. Ali, ko je rekao da smeju tako brzo? Treba nama starijima ipak mnogo vremena da uvrstimo šund u kulturu i podržimo dvanaestice na detetu od 10 godina.

Amin.

Elena Ederlezi 

Editors choice