Prvo da vas preslišam – koliko ste u stanju da se radujete kad vam se neko pohvali dobrim vestima? Ako niste barem isto onoliko koliko saosećate kad čujete loše vesti, onda ne razgovaram sa vama.
Ma zezam se.
Naravno da su mi poznate sve nijanse reakcije na nečije dobre vesti. Blago njemu i baš mu zavidim, spontano je i istinito, koliko i uh, baš to nisam morala sad da čujem i ovo je trebalo ja da saopštim i meni da se događa, a ne ovoj budali.
Zavist i ljubomora idu zajedno sa širokim osmehom čuđenja i iznenađenja.
Drugi nivo reakcije je lepo je čuti da se ljudima događa nešto lepo, gde vam je drago što neko uopšte može nečim da se pohvali, u ovo ludo vreme kad svakog dana saznate neki užas o kome niste hteli ništa da znate.
Na ovom idealističkom nivou osećate izvesno olakšanje, jer to što se drugima događaju dobre stvari znači da mogu da se dogode i vama i to uliva nadu i poverenje u budućnost.
Da li se više radujete kad vam se neko hvali ili kad se žali? Ali to nije pošteno pitanje.
Sledeća je totalna sreća zbog nečije sreće i ona tera suze na oči, ma ne možete uopšte da ih iskontrolišete. To je ono kad neko ko vam je drag i za koga ste iskreno navijali sve vreme najzad uradi nešto što mu je bilo najvažnije na svetu.
Samo nekoliko puta sam plakala od ovakve sreće i ne znam da li je to zbog toga što mi je na taj način stalo do malog broja ljudi, ili što ljudi retko ostvaruju svoje snove.
Ali kad se meni dogodi nešto lepo, hvalim se samo onima čija osećanja mogu da podnesem.
Radije saopštavam loše vesti, jer više ljudi više voli da ih čuje.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
