Bilo je i dobrih dana, ne kažem da nije. One trenutke neizmerne sreće, osećaja kada te baš briga za ceo svet, osećaj da postojite jedino vi, sami na čitavom svetu, osećaj večnosti u njegovom zagrljaju. Trenutak kada sam ga prvi put upoznala mogao bi se podvesti pod jedne od srećnijih u mom životu, a istina je da ih je i te kako malo. Čak i u toj sferi mog života uspeo je da dogura do prvoplasiranog. Uspeo je da se uvuče u svaku poru mog života, da udiše dah mojim plućima, da me natera da uradim stvari za koje sam rekla da nikada neću. Ali, nikad ne reci nikad! U to sam se uverila više puta. On me je uverio.

I sada, dok zatvorena u četiri zida svoje sobe umorna i iscrpljena od višečasovnog plakanja pokušavam da stvorim taj isti lik pred svojim očima, ja se sećam i osećam ga tu dok svira neka lagana muzika i naša tela su pripijena jedno uz drugo, kako spontano njegove ruke klize niz moja leđa i niže, a onda ponovo gore… Taj dodir… Ugrizem se za donju usnu tako bolno da bih da vrisnem. Sklapam ruke oko njegovog vrata, naslonim glavu na njegovo rame i ostala bih tu zauvek, jer ne postoji mesto na kojem bih se u tom trenutku osećala zaštićenije i sigurnije. Ne postoji mesto na kome bih radije bila nego tu.

Iluzija, sve je samo iluzija, varka. Otvaram oči i shvatam da taj lik više ne postoji, da nestaje istog momenta kada se rašire moje zenice i na scenu stupa neko sasvim nov, neko koga ne prepoznajem i ne želim da upoznam.

Bole me ova sećanja i samo jedna misao: da nikad više neće biti to što je nekada bilo. Nemoguće je i nerealno tako nešto očekivati. I to je ono što ubija, što me secka komad po komad, razara i kida dušu na sitne komadiće, da bi se na kraju svaka rana zasolila. I to je neopisiv bol.

Rekla sam da ne mogu više da se sećam. Više nije stvar u tome da li želim ili ne želim. Jednostavno, čini mi se da više ne mogu ta sećanja da izdržim prvenstveno psihički, a donekle i fizički. Sva ona uništavaju ono iole ljudsko u meni što je ostalo, uništavaju me za nešto buduće što me čeka, a možda neće doveka čekati. Ne mogu da propuštam šanse zbog nečega što nije dovoljno vredelo, jer da jeste trajalo bi i dalje. Da jeste, on bi i dalje bio tu.

S druge strane rekla sam da ne smem da zaboravim. Upravo tako: ne smem! Činjenica da hrabrim korakom moram da krenem u susret budućnosti bez ičega iza sebe da me pogura, pokrene, bolela bi duplo više nego sama sećanja. Rastrzana između jednog ne mogu i jednog ne smem, ja ne znam kuda bih da krenem. U budućnost, gde se plašim da sama, bez njega ne bih umela i ne bih smela, ili u prošlost gde on i dalje postoji sa nadom da ćemo možda moći da krenemo ka zajedničkoj budućnosti. Sadašnjost je neizvesna.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.

Editors choice