Daj gol… Daj gol!

Daj gol… Daj gol!

Inter je vodio 1:0 protiv večitog rivala Milana i mogla sam mirne duše da se prepustim mislima. Kažu da većina žena ne voli fudbal i da vrlo često moraju, baš poput iskusnih fudbalera, da prave fintu. Prate, eto, samo zato što je to omiljeni sport njihovih jačih polovina.

Moja mama je oduvek bila zaljubljena u fudbal i u Partizan. Njen pokojni otac sanjao je da ima sina, pa je na nju, kao prvorođenu, preneo svu svoju strast prema lopti oko koje se vrti svet a uz to je u paketu išla i neizbežna ljubav prema crno–belima. Dok su njene vršnjakinje pratile modu i čitale specijalizovane časopise popularne šezdesetih i sedamdesetih, moja mama je čitala Tempo.  A ako bi se dočepala dnevne štampe, i nju bi, kao što ju je naučio otac -  listala od zadnje strane. Sportske, naravno.

Jednog lepog dana u njen život ušao je crnokosi mladić, moj budući otac. I on je voleo fudbal, kao i svi njegovi drugari, ali je imao jednu veliku manu. Bio je vatreni navijač Crvene Zvezde. Kažu da se suprotnosti privlače; tako su njih dvoje po strani ostavili svoje navijačke boje i jednog novog lepog dana spojili svoje živote u jedan. Moj.

Kao mala, priznajem, nisam previše marila za sport. Zbog zdravstvenih problema koji su me često vezivali za raznorazne prestoničke bolnice, pratila sam ga samo sa malih ekrana. U mom sistemu vrednosti, fudbal nije ni postojao.  Obožavala sam jedino umetničko klizanje. To mi je nekako bio ženski sport i divila sam se tim mladim damama, koje su me podsećale na porcelanske lutke jer su mogle da na tankom ledu rade sve ono što ja nikako nisam.

Bilo je leto, davne 1984. godine, kada smo se preselili u novi stan u novom gradu, iste one godine kada sam konačno pustila prve samostalne korake.  Preko puta zgrade nalazio se fudbalski teren na kome su lokalni fudbaleri trenirali, a klinci iz kraja su neretko voleli da na njemu ukrste fudbalske mačeve.

Mami fudbal u mladosti nije bio stran i mogu reći da je bila sasvim pristojna u tome. Sećam se dugih letnjih raspusta kada je znala i da zadribla sa komšijskom dečurlijom koja su non-stop zapitkivala svoje majke zašto nisu kao teta Vera. Deda je bio ponosan, a i ja, kada bih je ugledala pod punom ratnom (čitaj: sportskom) opremom. Kada bi igrao njen tim, voljeni Partizan, svi smo se okupljali pred ekranom  da navijamo. Svako za svoje ‘saigrače’.

Ko ima žensku decu, vrlo dobro zna koliko su klinceze vezane za svoje očeve sa kojima, kada odrastu, upoređuju sve muškarce koji im se nađu na putu. Ni ja nisam bila izuzetak ovog nepisanog pravila.

- Ćero, za koga navijaš? Za naše, je l’ tako? – pitao bi moj otac pre početka svake utakmice. Ili, bolje reći, pre svakog derbija.

- Za Zvezdu! – uzviknula bih, kao iz topa.

Mama bi kao i uvek prevrnula očima, prostrelila pogledom protivnike i udubila se u utakmicu.

- Ionako MI pobeđujemo. – odbrusila bi vatrena grobarka, koju je očigledno na najbolji mogući način istrenirao crno-beli otac.

I jesu pobeđivali, ali samo onda kada bi im Zvezda to dozvolila. (Pristrasna sam, znam. I šta ćemo s tim?)

Njen crno–beli otac, moj deda, na sve načine vrbovao je svoje unuke kako bi se priključili ‘pravom’ timu. Slatkiši su obično bili glavna premija za hrabrog grobara, kojima, priznajem, nije bilo lako odoleti. Ali ni moj crveno-beli tata nije zaostajao u podmuklom podmićivanju rodbine sa majčine strane. Bila je to bespoštedna borba do poslednjeg crvendaća. Pobeđivao bi, bar privremeno, onaj sa dubljim džepom.

- Otkad ti toliko voliš fudbal? – prenuo me je iz dubog razmišljanja majčin glas. Bila sam toliko duboko zalutala u šumi svojih sećanja da uopšte nisam primetila da je Milan u međuvremenu izjednačio.

- Ne! – uzviknula sam, misleći unapred na zafrkanciju najboljeg druga Pjermarija koji će jedva dočekati da mi ‘nabije na nos’ ako njegovi na kraju pobede.

- Šta ne? -  pitala je mama smešeći se.

- Mama, postavljaš mi glupa pitanja usred veoma bitne utakmice. Kako otkad? Pa ne znam, ali znam da ga volim. Eto. Jesi li sad zadovoljna?-  procedih kroz zube, i dalje ‘režeći’ , ne toliko zbog rezultata koliko jer je baš u tom momentu komentator nazvao mog omiljenog Stankovića ‘DeŽan’.

Otišla je u kuhinju ostavivši me da se svađam sa komentatorom, ni krivim ni dužnim. Italijani ionako imaju probleme sa stranim jezicima a za njih je srpski bio i ostao špansko selo. Zašto volim fudbal? Pitala se mama, a i ja, još od momenta kada sam krenula da vodim ovaj monolog. Volim fudbal jer me podseća na detinjstvo, na one kojih više nema a koji su nama, dečurliji iz porodice, za sobom ostavili porcelanske suvenire dva večita porodična rivala, Zvezde i Partizana, u amanet. Volim fudbal jer me podseća na studentske dane i dotičnog koji je bio arbitar studentske lige. Uskoro će mu se roditi prva ćerka koju će verovatno naučiti da voli crveno-crne, baš kao što je mene moj otac naučio da volim crveno-bele.  Volim fudbal, pogotovo kada igra nacionalni tim, jer onda mogu svima da pokažem ko sam i odakle sam. Volim fudbal i neretko se svađam sa sudijama - može mi se, ionako me nikad neće čuti. Volim fudbal, eto. Volim i košarku i odbojku, ali sada ne pričamo o njima.

Dok se ja složih sama sa sobom oko odgovora na pitanje ”Zašto volim fudbal?”, Milan je prešao u vođstvo, ostavivši Inter da žali zbog neslavnog rezultata tek završene utakmice.

- Mama, ti si baksuz! Zapitkuješ me tu dok moj fudbalski brod tone! – uzviknuh sa ogorčenjem dok je na njenom licu sijao pobednički osmeh, baš kao da je pobedio Partizan. Mada, i ovaj Milan ima nečeg grobarskog u sebi.

Jednog dana ću na svoje dete preneti istu onu ljubav koju su na mene preneli moji roditelji. Da li će navijati za Zvezdu, Partizan, ili pak za Inter, ne znam. Znam na čiju ću vodenicu da navijam vodu.


Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.