Ima toliko lomljivih stvari na ovom svetu. Ljudi su tako lako lomljivi. Isto kao i snovi, i srca.

Mala, mračna soba. Napolju je tako prijatno, onaj prolećni dan proleća. Kada je tek toliko toplo, i svako ko u hodu ispuži ruku ka svežem vetru osetiće sve ostale koji učine isto, osetiće njihove ljubavi u lomljivim srcima, njihove osmehe, i kuda idu njihovi pogledi. U sobi je mrak, i u uglu je jedan krevet. Drvo je već staro, i izbledelo. Posteljina je uglavnom na podu. Ili iza kreveta. Ili ispod. I dušek je star, sa stotinama nejasnih obrisa, i samo jednim jasnim, na strani okrenutoj zidu. Na zidu iznad stoji samo jedna usamljena slika. Tu je visoki, polukružni prolaz, u nekom gradu izgrađenom od kamena, i tamna figura, jedva nazirućih očiju, spuštenih ruku ispod kamenog svoda. Ta figura to još uvek ne vidi, nije svesna, malog belog broja, 42, uokvirenog u plavoj, metalnoj pločici. Ostatak slike je bio crn. Bila je tu još i jedna stolica, drvena i široka. I jedna grafitna olovka. Onda je mrak postao mračniji, jer napolju je počela kiša. Ona sitna kiša, hladna, koja nikada ne staje…

Slika 1 Dan kada je padala kiša

U gradu njenih koraka...

Danas je sedeo na stolici. Njegov tamni pogled gleda u parket koji je bio tu još kada je rođen. Vidi na njemu sve ogrebotine, izbledeli lak, štetu od vode. Drži stare, suve šake na vrhu starog, suvog štapa. Na vrhu i dalje, skriven, stoji crveni granat. Ispod okrugle drške od tamnog drveta pa sve do zemlje, on mrzi i voli taj štap. Ali, seća se nečeg drugog. Seća se kada ju je prvi put sreo.

– I, šta ćeš da radiš onda… Kada odeš?

– Ne znam. Ko zna šta čemo raditi kada odemo.

– Misliš, odeš zauvek? Kao kada umreš… Mislim, bićemo mrtvi…

– Ne, kao kada… Napustimo ovu planetu.

Dao joj je jedan papir.

“Mislio sam da razumem, da mogu da shvatim, ali nisam, zaista. Nisam shvatao da nekada može biti više od svega, jer ‘sve’ je veoma drska ideja. Jer polovi polovinu tvoje polovine. I nisam do sada znao da postoje ti delovi između – loši delovi tebe, i loši delovi mene.”

Ona i dalje nosi svoju kosu u nekoj nejasnoj punđi na svom potiljku, i dalje se naslanja na ograde mostova, isključujući sebe iz svog sveta. Samo gledajući u daljinu, sa ogromnim osmehom, prelepim, njenim osmehom, i tako je srećna. I neka to nikada ne zaboravi, da tako je slobodna, kao one ptice iz knjiga, tako je iskreno, srećno slobodna. Svet je tako želi, da po njemu trči, i leti, da dodire svoje spusti svuda, da njen osmeh je svuda, da je vazduh koji diše, da je vetar na njenom licu, da je ona taj, i svoj svet. I kada ga pogleda tim zelenim pogledom. Seća se, kakvi su nekada bili. Seća se onog dana kada je duvao vetar, kada je oborio desetine roze latica na njihov ples, tako je želela tada da ga pokaže svima, da je njen, tako ponosno. Da sedeli su na travi, i da ju je poljubio. Da ga je poljubila. Šetnji u tišini osmeha malim ulicama kojima niko ne prolazi, i koje su tu samo zbog njih. I onog jednog dana, kada je padala kiša.

“Pričaj mi o svemu što se dogodilo, o svemu što si videla. Opiši mi kako izgledaju, i da li te se plaše. Znam da su tamo, znam, mogao bih da ti ih pokažem, ali ne bi mi verovala, da bili su samo deca koju smo nekada znali. Da li si neki videla zaista jasno, da li ti je izgledao stvarno? Da li si ih dodirnula, da li si ih zagrlila, da li su te pratili kada si odlazila…”

Slika 2 Dan kada je padala kiša

Samo jedan jasan obris...

Na krevetu su sada sedeli mladići, ruku skrštenih negde između nogu.

– Starče… Ova soba…

– Pripadala je jednom mom starom, dobrom prijatelju. Bio je Slovenac. Znate, mlada gospodo, samoća… je potcenjena. Nego, da se vratimo priči…

Hodao je po svežem, toplom asfaltu, a onda i po kamenim trotoarima, kasnog leta. Hodala je i ona, po svom svetu, u njegovom krevetu, u njegovom zagrljaju, onih jutara kada je napolju dan tako siv, kada je hladno, kada u krevetu bi proveli ceo dan. Kako je mirisala ona, kako je gledao on, i nasmejali su se. Vrhovi prstiju su im se dodiivali, i polako ga je uhvatila za ruku. Podigli su pogled oboje, i videli grad u različitim svetovima. Kao da se okrenuo baš ka njoj, i kao da ga je čula.

– Šta radiš?

– Čekam te.

Ispužio je ruku na prolećnom vetru. I osetio je njene dodire sa ulica San Franciska.

– Pronaći ću te. Ne brini. Samo hodaj ljubavi, i kada budeš sama, ja ću te naći.


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…

Editors choice