Kažu ovi naši u sve verujući ljudi da Novu godinu treba dočekati u crvenim gaćama, za Božić se prvo zdravi sa muškom osobom, za Uskrs prvo uhvatiti za crveno jaje, a za Dan zaljubljenih ko ti ga prvo čestita da je zaljubljen u tebe. To može da bude dvostruko loše. Na primer, čestita ti ga osoba suprotnog pola koju ti je lakše zamisliti kao deo plesačke trupe Seke Aleksić kako jaše električni kozlić na njenom koncertu nego da razmenjujete telesne izlučevine. I šta ti onda ostaje? Da tu personu hejtuješ još više. Ili ti ga npr. čestita neka koleginica koja ti gadi egzistenciju slanjem cirkularnih tibetanskih mejlova i čestitanjem praznika u rimama. Pa samo da joj kažeš da ti je toliko gadna i da joj se strije vide čak i kroz mrežaste čarape!
Protiv ovih eventualnih uroka treba se zaštititi trikom od Nove godine: crvene gaće! Tako je, svi ih imamo tuce od prethodnih godina, stoga su one rešenje ako ti se ove nije posrećilo, ili ti je partner tunjavac. Bio singl ili se štepaš kao singerica, ruku na čuku, ovaj praznik dotiče svakog, baš kao i Nova godina. Na ovaj ili onaj način, no, krenimo redom.
U paru si. Mašala! Eto idealne prilike da na konto otrcane simbolike pomisliš da je partner zaljubljen u tebe ako ti to već nije rekao. Mislim, slavite zajedno hepi Valentina, to mora nešto da znači! Ili ako ste već podugo zajedno, i stalno ti izražava naklonost, eto prilike da malo izađete na svež restoranski vazduh među sve te vama slične srećne parove i razbijete učmalu svakodnevicu štancovanja po jambolijama. Siguran znak da te voli je da te odvede na jedan od pet koncerata koji se održavaju u glavnom gradu – o prosidbi ne razmišljaj, u suprotnom se neće desiti. Posle toga sledi večerica u nekom italijanskom restorančiću, naravno bolonjeze i milaneze (mešano meso ipak jedete na proslavama), uprkos tome što su prvopomenute odavno passé, dok druge, pravo da ti kažem u Italiji ne postoje – izmislili su ih ludi Srbi, verovatno u nedostatku mlevenog mesa. Ako imaš sreće dobićeš parfemče ili seksi gaće, a ako ne plišano crveno srce sa natpisom “mojoj srećici”, za koje se svi živi posle raskida kunu da im je kupila neka budala, verovatno za rođendan. Onda malo gimnastike uz sveće kupljene za seks sa prethodnim partnerom.
Singlica? O, sveti Sterijo, smeješ li se? Osvanu pre neki dan urnebesan status na fejsbuku: “Potrebna srodna hejterska duša za Dan zaljubljenih. Prvo ćemo crnim auto-lakom crtati srca naopačke, zatim upadati u italijanske restorane i predstavljati se kao inspekcija, a potom otići u neku rokersku birtiju i nacvrcati za sve pare.” Singlerima je, hteli oni to priznati ili ne, podjednako teško kao i za Novu godinu: gledaju usrećene kako idu nekud, pritom se pitajući da li su gubavi ili im na čelu piše nešto što njihovo ogledalo ne pokazuje. Onda kreću hejterski poklici “To je Sveti Trifun, ovaj Tripun, a ne Valentino”, “Neću da budem samo jedan već svaki dan zaljubljen”, “A šta je sa Julijanskim kalendarom”, “To je sve sa Zapada došlo da uzimaju pare narodu”, “E baš neću u inat da ga slavim”. Zatim pozivanje prijatelja koji važe za alkose, luzere i džabalebaroše, jer, logično je, samo su takvi singl.
Sutradan je isto i jednima i drugima. Kafa ili rasol i ’ajmo Jovo nanovo. I u čemu je onda problem? I u čemu je onda problem? Svakako slavimo gomilu besmislenih praznika, što svojih, što tuđih. Svega tu ima, ostataka paganske kulture, hrišćanske svece i bitne datume, komunističke šamane, zapadne ludorije (mislite da je slučajno što je Seka održala koncert pred Noć veštica?), i kulturološki gledano, ti praznici su odraz nas kao čovečanstva, kolektivno nasleđe. I šta je tu skrivio jedan maleni Dan zaljubljenih? Postade ocrnjeniji od gej parade samo zbog fraza koje vrtimo u krug.
Lepo kaže naziv – Dan zaljubljenih, ne uparenih, dakle on je za sve, i koji jesu i koji bi. U staro vreme se išlo na dvoboje i prela ne bi li se srela srodna duša, a u ovo ludo vreme, kad je upriličen dan za to mi se opiremo k’o blesavi majmuni. I posle – žene prepotentne, muškarci povučeni. C c c! A ima nade za sve nas, čak se i naš kolega Amitz zaljubio. Sveti Sterijo, smeješ li se?
Sonja Martić je ekspert za profilisanje gradskih faca i vodič kroz ljudske klišee, flegmatična kučka sa ogromnim srcem, koja u sebi nosi neverovatan spoj patrijarhalnog i proevropskog.
